TAMO GDE LOZE PLAČU LXXV deo

 

TAMO GDE LOZE PLAČU LXXV deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

14.

VIII

A da je samoubistvo nešto što ljude čini ponosnim, svedoči i mali rat koji se između sluge i oca vodi oko njihove uloge u samoubilačkoj odluci Emigrantovoj:

SLUGA:

I što se taj ladolež posle trideset godina lovljenja zjala ipak veša – moja je zasluga!

OTAC:

Koješta! Đavola bi se taj obesio da ga ja nisam odgajio! ...

 

Emigrantova ljubavnica, medutim, od potpunog nerazumevanja tog čina i njegovog infaustnog značenja:

OBEŠENJAK:

Noćas ću se obesiti, Evice ...

ŽENA:

Luda sam za tobom.

OBEŠENJAK:

Čuješ li, Evice, noćas ću na vešala.

ŽENA:

Načisto podileisala!

OBEŠENJAK:

Vešam se, boga ti poljubim!

ŽENA:

Pa šta?!...

preko podozrenja da je to neki Emigrantov tajni, dvostruki život iz koga je ona isključena:

 

ŽENA:

            Kako bi se ti osećao da ja pravim planove kako da se provedem bez tebe?

OBEŠENJAK:

Vešanje nije provod, Evice.

ŽENA:

Pa šta je onda, koga đavola?

OBEŠENJAK:

Pa, ne znam baš tačno. Valjda neka vrsta posla, možda neki angažinan... Ne znam ni sam.

ŽENA:

Nećeš da mi kažeš!

OBEŠENJAK:

Stvarno ne znam. Niko to ne zna ...

dolazi do sasvim praktičnog zaključka da je posredi neka suparnica u ljubavi:

ŽENA:

Da se ti ne vešaš zbog neke druge žene?

OBEŠENJAK:

Da je u pitanju žena, obesio bih se najpre zbog tebe, draga!...

A kada i u to bude razuverena, dolazi ona do srećnog uverenja da se to samoubistvo ipak vrši zbog nje, zarad njihove zajedničke bračne budućnosti, i time je ono za nju skinuto s dnevnog reda.

U skladu sa preinačenjima koja pojam samoubistva trpi u svesti svih učesnika igre, Emigrantov će prijatelj, ljubomorno u njemu nazirući neki krupan poslovni poduhvat, poželeti u ovome da participira:

 

PRIJATELJ:

Onda me uputi u stvar, daj mi putokaz, makar neki mig! ... Ja sam u govnima, razumeš, do grla u govnima!... Udeli neki komadić užeta!

OBEŠENJAK:

Ali, čoveče, to se ne može udeliti!

PRIJATELJ:

Onda ga podeli sa mnom, partnerom me načini!

OBEŠENJAK:

Ni podeliti se ne može. To što zadobijem biće mi sve što imam!

PRIJATELJ:

Onda idi bestraga i ti i tvoje vešanje! Dabogda ti se konopac prekinuo!...

Učitelj će u samoubistvu gledati samo objekt od izvesnog naučnog interesa, čije je objašnjenje nužno, ne da bi se ustanovio značaj samoubistva po ljude, već da bi se uspostavila koherentna teorija o njemu:

PRIJATELJ:

Doktore, biste li vi voleli da se i ja obesim?

UČITELJ:

Prirodno, kolega. Mome je učenju svaki nov dokaz dobro došao...

PRIJATELJ:

Onda mi recite u čemu je stvar?... Zašto se on veša?

UČITELJ:

Otkuda bih ja to znao, kolega? A i ne zanima me. Ja se bavim isključivo mehanizmom čina...

 

I dalje:

 

UČITELJ:

Samo, na malom broju slučajeva može se graditi ideologija, ali ne i teorija. Potrebno bi bilo da se povešaju svi ljudi da bi se mogla zasnovati jedna apsolutna teorija o prirodi vešanja... Ali i svaki je slučaj dobro došao... svaki dokaz više...

OBEŠENJAK:

Ali za šta dokaz?

UČITELJ:

Mnogo tražite od mene, kolega. Ja još nemam teoriju. Kad je budem imao znaću i čemu služe prikupljeni dokazi... Ali dok njih nemam ne mogu ni teoriju imati...

Čak će i ispovednik kao reprezent jedne pragmatične vlasti, podozrevajući da se u Emigrantovom samoubistvu krije neki zaverenički, antidržavni smisao, pokušati da ga veštom manipulacijom pretvori u legalan, pa čak i državotvoran čin.

Treba, međutim, naglasiti da je jedino Emigrant, i to samo povremeno, živo zainteresovan za prirodu i posledice samoubistva, a to je i razumljivo ako se ima u vidu činjenica da se samo on i veša. A ta njegova živa zainteresovanost, pogotovu kada je praćena nesigurnošču, kolebanjem, strepnjom, pa i panikom, kao da ukazuje na to da je on više od drugih na domaku istine, s kojom druge ljude ne povezuje danas ni legenda.

TAMO GDE LOZE PLAČU LXXIV deo

 

TAMO GDE LOZE PLAČU LXXIV deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

14.

VIII

Evo nekoliko ilustracija, nadohvat izabranih iz rukopisa drame:

 

SLUGA:

Najzad, hoćete li se vi vešati ili nećete?

OBEŠENJAK:

Hoću, Emanuilo, hoću...

SLUGA:

Na posao onda, gospodaru, na posao! Život je

smešno kratak za onoga koji smera nešto da

postigne...

OBEŠENJAK:

Ali ja nisam govorio o nekom programu, Emanuilo. Rekao sam da ću se malo o konopče vešati, i to je sve.

SLUGA:

Pa ja nisam teoretičar i nisam mnogo upućen,

ali mislim da je to u najmanju ruku nešto

srodno.

OBEŠENJAK:

A ima li to neke veze sa smrću?

SLUGA:

Koliko ja znam – nikakve. Ako ko i nastrada, to je samo puki slučaj, maler, greška u praračunu...

 

Sluga Emanuilo, dakle, ne spori da u samoubilačkom vešanju ima i nešto rizika, no on ga svodi na rizik koji u obzir moraju uzimati i alpinisti. I oni će umreti ako im se uže prekine. Eo ipso, ako se pri vešanju pokida konop, dešava se da i samoubice stradaju.

O samoubistvu se, zatim, govori kao o hazardnoj pustolovini, čija je draž u neizvesnosti i otvorenim mogućnostima, kao o doživljaju što ga imamo prilikom kockanja u novac:

 

OBEŠENJAK:

Eto, ne zna se čak ni pravo značenje reči

“vešanje”?

SLUGA:

Pa, upravo to ga i čini privlačnim za sve slobodne duhove, sve je neizvesno i sve mogućnosti otvorene, širom i radijalno. Ukratko, to je nešto savršeno, korenito i revolucionarno...

 

Ali o samoubistvu se govori i kao o nekom uglednom zvanju:

 

SLUGA:

Poziv vam fali, gospodine, poziv!

OBEŠENJAK:

Pa, evo, sad i poziv imam.

SLUGA:

I šta izvoljevate biti? OBEŠENJAK:

Obešenjak. Čovek koji se obesio ...

 

A nešto kasnije kao o pozivu koji baš i nije bogzna kakav, ali je u svakom slučaju bolji od izležavanja na federmadracima:

 

OBEŠENJAK:

I šta ti misliš o tome, tata?

OTAC:

O, pa tvojoj majci i meni je svejedno, samo da jednom kreneš, da se nečega prihvatiš. Možda sa konopcem i nećeš baš daleko doterati, ali za početak...

 

Samoubistvo, dakle, za oca ne znači i gubitak sina. Naprotiv, ono mu otvara izvesne društvene perspektive. Kakve su one, to se, doduše, ne zna, ali se pretpostavlja da se vešanjem stvaraju bar povoljne dispozicije za buduću karijeru tako dragu svim roditeljima. Očevom “razumevanju” dodaće majka i svoje kad sinu bude poručila da se, kako ne bi nazebao, prilikom vešanja ogrne. Ali bolje od svega, višeizvesnost samoubistva ilustruje jedan drugi dijalog između Emigranta i njegovog oca:

 

OBEŠENJAK:

Šta je to — vešanje?

OTAC:

Niko živi ti to ne zna, sine.

OBEŠENJAK:

Ali moralo je biti vreme kada su to ljudi znali, oče.

OTAC:

Možda je i bilo, a možda i nije. Siguran sam jedino da ti ni u moje vreme niko o tome pojma nije imao ... Jedino što se, tako, nekakvim predanjem, zna, jeste da je tu nešto vrlo važno zakopano. Inače se ljudi ne bi...

OBEŠENJAK:

Neko blago?

OTAC:

Verovatno.

OBEŠENJAK:

Povelja o nekom pravu?

OTAC:

Nije isključeno.

OBEŠENJAK:

Slava?

OTAC:

      Možda.

OBEŠENJAK:

   Moć?

OTAC:

Ko zna.

OBEŠENJAK:

Sreća?

OTAC:

Ne zna se...

 

TAMO GDE LOZE PLAČU LXXIII deo,

 

TAMO GDE LOZE PLAČU LXXIII deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

14.

VIII

“OBRTANJE NA GLAVU”

“Pretpostavimo da se drama zbiva u svetu u kome smrt nema ono značenje što ga ima u našem. Da bi ovaj preobrt bio potpun, potrebno bi bilo smrti pridati dijametralno suprotan smisao (smisao najsavršenijeg pokreta, recimo, nekog enormnog “skoka” – što ona, uzgred, i jeste), ali u tom slučaju, premda doista radikalan, obrt bi bio nedelatan, jer bi nas, kao i svako obrtanje za 360°, vratio opet na početnu poziciju.

Odnosi bi ostali kvalitativno isti, iste proporcije, isti raspored u istim situacijama. Samo bi se tumačenja preinačila. Sredina bi na samoubistvo Emigranta nagonila jer bi smatrala da je to najsavršeniji način uklapanja u opšti sistem kretanja kome je smrt kruna, Emigrant bi, opet, odbijao da umre, kao što odbija bilo koju drugu akciju osporenog sveta. Odnosi bi ostali realistički, samo bi argumentacija postala paradoksalna... To izvesno predstavlja neki napredak. Ali nedovoljan, neodlučan napredak.

Medutim, ako smrt u tom svetu ne bi imala nikakvo značenje, nikakvo opšte iskustvom verifikovano značenje? Ako bi smrt bila akcija kao i svaka druga, čin čiji se smisao, doduše, ne može spoznati ni prognozirati, ali može na bezbroj načina interpretirati i pretpostavljati, pa onda ni samoubistvo ne bi bilo nešto protivu čega bi se svet a priori morao boriti. Onda se protivu nje ni Emigrant ne bi a priori borio.

U obrtu od 180° smrt je mogla da opstane u oba sveta, u sistemu kretanja kao god i u sistemu mirovanja. Štaviše, mogla bi da bude zaloga njihove privremene koegzistencije. Na Emigrantovoj smrti moglo bi biti ostvareno, naravno prividno, a u tom prividu i jeste ironičnost paradoksa, najviše jedinstvo interesa oba sveta. Emigrant bi sarađivao na sopstvenom ubijanju, da bi njime dokazao premoć svog novog sistema, a osporio vrednost starome, a njegova bi ga okolina pomagala i podržavala u samoubistvu da bi stari sistem učvrstila, a novi onemogućila ...”

(30. mart 1957. god.)

 

“Definitivan oblik obrta (paradoksa). Onaj alogičan uslov koji gledalac mora ’na veru’ da prihvati, onaj neverovatni preobražaj Jozefa K. u bubu, od čijeg akcepta biće kod mene raskidanje kauzalne veze izmedu samoubistva i smrti.

 I Emigrant i njegova okolina, dakle, znaju šta je to smrt – jer ona je u oba ta zavađena sveta zadržala značenje koje ima u našem – ali ne znaju šta je to samoubistvo. Njegov smisao prognozira se na najneverovatnije načine, ono se dovodi u vezu sa svim i svačim, samo ne sa smrću kao jedinom i pravom posledicom.

 Sredina može u samoubistvu videti onaj najviši i najsavršeniji skok (pokret) moguć u svetu kretanja, Emigrant u njemu gleda jedinu mogućnost za ekstremno mirovanje, najsavršeniji separatizam, ali nijedna strana u ovoj parnici ne samo da u samoubistvu kao samouništenju ne vidi totalan raskid sa svim svetovima, već ga, obrnuto, shvata kao totalno integrisanje sa njima, kao maksimalno ispoljavanje i potvrđivanje njihovih unutrašnjih primordijalnih principa ...”

(1.    april 1957. god.)

 

TAMO GDE LOZE PLAČU LXXII deo

 

TAMO GDE LOZE PLAČU LXXII deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

14.

VIII

“OBRTANJE NA GLAVU”

Uvođenjem u komad realne, “naše” smrti, smrti koja bi za sve učesnike imala isto doslovno značenje, ja bih svesno pristao na pravila igre, kojima će se Emigrant činom samoubistva tek nesvesno prikloniti. Takva smrt ne bi bila skriveni eksploziv, ona bi postala, odnosno ostala, bitan element unutrašnje kohezije napadnutog sistema, umesto da bude ferment njegovog raspadanja.

 I kada bi sa tim saznanjem umro, Emigrantov poraz bio bi potpun, sa čim sam se još i morao pomiriti, ali bi to bio i naš poraz, a ja nipošto nisam pristajao da i mi delimo gorčinu njegove zablude. Tražio sam jedno, u najmanju ruku, ambivalentno rešenje. Trijumf starog sistema morao bi da bude zasenčen našom nadom da je samo privremen, i da se sa povoljnijim ishodom Emigrantova ljudska pobuna već sutra može obnoviti.

S druge strane, ovako zamišljena drama je svojim formalnim mehanizmima još uvek bila pod tutorstvom klasičnog teatra. Budući da sredina, organizovana na kultu kretanja, ne bi mogla odobriti samoubistvo, jer bi ovo, pri našem značenju smrti, inaugurisalo princip apsolutnog mirovanja kao vrhovni princip savršenog opstanka, bio bih ponovo gurnut u mrežu realnih odnosa.

Pisao bih, u stvari, jednu nadrealističku anegdotu pseudopsihološkog kova, nalik onoj o devojci koja satima stoji na krovu višespratnice samo da bi je od presudnog rešenja bilo kakvog nesporazuma sa stvarnošću odvraćali “fotoroboti” religioznog, filosofskog, socijalnog, emotivnog mišljenja, sa prozora i trotoara: policajci, popovi, ljubavnici, lekari, prijatelji i roditelji.

“Ovoj drami nedostaje revolucionisani pogon, nova i nepoznata energija, neka radikalna izmena u strukturi odnosa, pa možda i u samim pojmovima, neki fundamentalni preobrt ...”

(28. mart 1957. god.)

 

Izraz preobrt kao da mi je otvorio oči. Da, generalni obrt je bio potreban. Korenito novo tumačenje nosećih pojmova. Revolucija odnosa. Paradoks.

 

TAMO GDE LOZE PLAČU LXXI deo

 

TAMO GDE LOZE PLAČU LXXI deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

14.

            V

“Svestan da je svaka aktivnost integralni sastojak osnovne dimenzije starog sveta,

Emigrant kao izlaz bira onu akciju koja je svetotvorna samo po imenu, akciju imanentnu sistemu mirovanja, akciju koja je sâm taj sistem u svom konačnom i finalnom obliku – on, dakle, bira smrt...”

(25. mart 1957. god.)

 

Tako je nastala druga premisa u silogizmu njegovog povratka u stari svet. Ispravno svestan da je svaki pokret inkompatibilan, suštinski nesamerljiv sa njegovim svetom mirovanja, da bi eliminisao i samu mogućnost za njega, on smera samoubistvo,

ne sluteći da je ono “neaktivirana bomba”, čin kinetičke energije, čije se potencijalne posledice ne mogu sagledati ni kontrolisati, da je to “mir” u kome su larvirani svi pokreti – da je baš ta smrt suština i zajednički imenitelj sveta koji je poricao.

Sada je konačno izgledalo da imam sve komponente na okupu: ideju, temu, obrise sižea, ličnosti

(u ovom slučaju umesto “brisova” pojedinih tipova mišljenja, tipove odnosa između dve stvarnosti), radnju, njen početak i kraj. Jedino opet nisam imao dramu (koju, uostalom, po svoj prilici nemam ni sada!)

Zašto? Zar takva drama ne bi čvrsto “stajala na nogama”?

Nesumnjivo da bi stajala. Obema nogama.

 I u tome je bio i njen osnovni nedostatak.

 

 

 

 

 

 

TAMO GDE LOZE PLAČU LXX deo,

 

TAMO GDE LOZE PLAČU LXX deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

14.

V

“Nije problem kako trajati već kako nadživeti. Zamišljena predstava mog jedinstva je jedan nepromenljivi uslov samoidentifikacije. Zato trajati istovremeno znači i podrazumevati da se moje trajanje odvija uvek oko nekog nepromenljivog uslova i da se moja menjanja bitno tog uslova ne tiču.

Ali, nadživeti znači napustiti jedan uslov da bi se kao uslov nastavili. Izaći iz uslova jednog ’zvezdanog sistema’ da bi uslovili drugi. Trajući, mi smo samo objekt nekog uslova, nadživljavajući mi smo subjekt, dakle sami uslov. U sopstvenom životu mi trajemo. Uslov je van nas. U tuđem se nadživljavamo, jer mu postajemo uslovom...”

(Dnevnici, mart 1957. god.)

 

Emigranta sam bio fiksirao kao ličnost, koja je, budući umorna od apsurdnog kretanja, u svetu proklamovanog pokreta zauzela jednu izolovano nepomičnu poziciju.

Time sam hteo da izbegnem sâm proces izuzimanja (leganja, zaustavljanja), jer bi me on uveo u one sukobe koji se inače podrazumevaju, a karakterišu klasičnu građansku dramu kada ona opisuje odnos sredine i jedinke u momentu njene pobune.

Hteo sam da sve učesnike zateknem u znatno kasnijoj fazi, kada su njihove pozicije već trajno razgraničene, i kada je “emigrantski status” glavnog junaka, ako ne shvaćen i priznat za legitiman, a ono bar zastareo kao slučaj, izolovan kao primer, rešen kao incident. Svi napori da se Emigrant pokrene, na noge postavi ili privede nekoj korisnoj akciji, razbili su se o njegovu otpornost.

Sve ucene, molbe, nasilja, pritisci, manipulacije, lukavstva i anateme, sve osude i kazne već su korišćene – uzaman. On je ostao imun prema svim provokacijama osporenog sveta pokreta. Između Emigranta i Stvarnosti sukob je okončan bez pobednika i u vreme drame vlada prećutno primirje.

Uprkos sporadičnim incidentima, ono se poštuje. Poštovanje se odražava na davnašnjoj ravnodušnosti Emigranta prema stvarnosti koju je napustio, i skorašnjoj ravnodušnosti koju ta ista stvarnost prema njegovom otcepljenju imitira. Ali ta neutralnost, ta koegzistencija je naoružana koegzistencija.

Stvarnost nije skinula oko sa Emigranta. Ona ga se nije odrekla, i njena apsorpciona moć samo vreba priliku da se ispolji. Svestan slabosti svog provizornog položaja, Emigrant nikada ne spava na oba uha.

Sve dok je samo puki incident, anoniman zaustavljeni pokret u obruču onih još uvek pokretnih, usamljeni azil mira u opštem nemiru, nema izgleda da održi nepomičnost, a pogotovu da od nje načini revolucionarni argument jednog savršenijeg konteksta življenja.

Ukratko, on je svestan da je stvaranje vlastitog “sveta-jajeta” preduslov i garant svake dobre zaštite. Na žalost, on neće na vreme spoznati da je svaka ideja o nekom sistemu kao odbrani od starog, u stvari i prvi korak povratka u njega, prvi stadijum buduće totalne integracije.

“Jaje” koje oko svog usamljenog opstanka bude oblikovao, biće slika i prilika “jajeta” iz koga se izuzeo, reprodukcija njegovih apsurdnih zakona na dotada slobodne prostore. A smrt, sa svrhom koju joj on bude pripisao, biće samo završni gest te tihe penetracije.

Smrt od koje je očekivao trijumf doneće mu poraz, jer on neće umreti kao “čovek onog, svog, sveta”, kao njegov začetnik, njegov prvi znani mučenik, već kao “čovek ovog tuđeg”, njegov zatočnik, njegov neznano koji mučenik.

Emigrant je mirovao, ali očuvanje tog statusa nalagalo je izvesnu aktivnost. Iako rudimentovana, ta aktivnost biće prva kobna premisa preuzeta iz odbačenog sveta. U njegov mir, u područje njegove “secesije”, biće prokrijumčarena načela akcije svojstvena onom drugom napuštenom području.

 

TAMO GDE LOZE PLAČU LXIX deo

 

TAMO GDE LOZE PLAČU LXIX deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

14.

V

“I u slučaju usamljenog pokreta koji narušava opšti mir, i u slučaju usamljenog mira koji remeti opšti pokret, Emigrant bi mogao na mir i pokret da alarmira (kao subjekt radnje) ili da pravo na svoj mir i pokret brani (kao objekt radnje.) A mogao bi, paralelno braneći svoj izbor, i da ga propagira. No obe varijante simplifikuju stvarnost, svodeći je na jednu dominantu. Obe, takođe, provociraju proizvoljna tumačenja.

 Agitacija za pokret u jednom nepokretnom svetu isuviše bi zvučala kao revolucionarna trublja, isuviše ličila na banalno definisanje stvarnosti kao omorine u kojoj je moćna jedinka razvigor. Agitacija za mir u jednom pokretnom svetu, pak, ne bi se tumačila kao težnja ka promeni fundamentalnih principa, samo simbolizovanih pojmovima apsolutnog mirovanja ili kretanja, već kao propaganda filosofije nemešanja, neučestvovanja, pasivne rezistencije.

Na stranu to što bi ova bitka izmedu jedinke i društva, lišena ostalih aspekata, bila u velikoj opasnosti da se pretvori u filosofski disput, argumentaciju i kontraargumentaciju, iz koje bi bio isključen svaki dramski događaj ...”

(1.    mart 1957. god.)

 

A ja sam, odbacivši mogućnost da produbljivanjem postojeće situacije u Arnoldovoj priči, uz njeno apstrahovanje iz realnih uslova, konstituišem siže drame – istovremeno ostao i bez događaja. A bez njega ni radnje nije moglo biti.

 

 

VII

NAGON ZA SMRĆU – POGONSKA ENERGIJA DRAME

Izvestan korak u pravcu dramskog događaja učinio sam kada sam u svoja razmišljanja uveo pojrnove smrti i samoubistva. Dnevnici ne daju neposrednu povezanost tih razmišljanja sa dramom, ali je nemoguće da tu vezu nisam imao u vidu, jer postoji li događaj koji bi bio presudniji od smrti?

“Slike Igora Vasiljeva. Modrozelene vizije koje rastu negde iza stvarnosti. Hoće li mi one pružiti objašnjenje za Igorovo samoubistvo? ’Autoportret ’ neće, sporazum sa smrću ovde još nije utanačen. ’Treći stadijum’? U njemu kao da se pomalo i nazire onaj sjajni dan u kome je moj prijatelj sišao sa uma.

Igor Vasiljev, darovit slikar, ruskog porekla. Izvršio je samouibistvo iskakanjem iz voza, mada se sumnjalo i na nesrećan slučaj. Iako za ovu temu nije od značaja, pomoću vizuelne sinteze dve slike na izložbi „Hrist” i „Mladenci iz Marinkove Bare”, uz neke Difijeve slike na temu Raspeća, konstituisao sam glavni prizor u priči “Smrt na Golgoti” iz koje se kasnije razvio roman Vreme čuda.

’Hristos ’ sa izglavljenim zglobovima i devičanskom penom besnila oko zlatnih usana, s kojim Igor pita: – Zašto sam ja i za koga ovde? – mračno posmatra Mladence iz Marinkove Bare, te smrdljive gegule za koje se žrtvovao (ili oni samo meni tako izgledaju) a pogled Bogočoveka, nesposoban da se pomiri sa izgledom stvari, prodire dublje, u nekoj dalekoj budućnosti tražeći odgovor na pitanje:

Šta će ljudi učiniti sa tom ponovo zadobijenom nevinošću, sa tom najvišom i najopasnijom slobodom koja im je dana na Golgoti? ...”

Đ. M. koji je došao sa robije žali se da ga ne shvataju. Tešim ga priznanjem da sam i sâm ovaj nesporazum iskusio. I ja sam se po izlasku trudio da me što bolje shvate. Kasnije sam ustanovio da je došao moj red, da sam ja na potezu: bilo je potrebno ja njih da shvatim. Najzad mi je postalo savršeno svejedno i koliko sam shvaćen i koliko sâm shvaćam. Počeo sam da polažem na to da budem ostavljen na miru. Ali tu prednost imaju samo mrtvaci. To je privilegija mrtvih. Pa ni njihova uvek ...”

“Srećan sam ali ne i siguran. Kako mogu istinski biti srećan kada se menjam iz sata u sat i kada me ono što me ushićuje danas, već sutra može baciti u najcrnje očajanje. Da bih bio siguran potrebno je da se razlozi tome osećanju ne menjaju, potrebno je da se ne menjam, potrebno je da zaslužim svoju stalnost, potrebno je dakle da umrem... Ali iza ovog svemira možda je još jedan mir...”

“Apsurd ljudske egzistencije je Judin apsurd. Judino očajanje je praslika arhetipska svih naših očajanja. Judin sindrom karakteriše bolesno stanje istorije naših odnosa sa sopstvenim opstankom...

 Juda Iskariotski zna za utvare proroka, zna da će Sin božji biti izdan, ali on isto tako zna da je to neizbežno, da je to otkupna cena za spasenje sveta i da će krv Agneca sprati grehove sa ljudskog roda. Ta sudbina se ne može izigrati, ne može mimoići. Ali u magli koja je pokrivala Genzimaniju, proroci nisu mogli prepoznati nijedno lice do lice Bogočoveka. Juda nije bio izabran.

 Mogao je to biti bilo ko od Učenika, pošto se on, prema Pismu, određivao među onima “koji su hleb njegov jeli i bili isto što i on sâm” (među onima koji su, deleći njegov nauk, delili i njegovu sudbinu.) Pa ipak, izdao je Juda. Samo on je bio na visini sudbinskog zahteva vremena.

 Nije sudbina izabrala njega, već on sudbinu. I on je mogao da je odbaci i da se tako sačuva od najsurovijeg prokletstva koje je ikada bilo izrečeno nad jednim čovekom. Ali on bira pakao da bi drugi u raj otišli, gubi besmrtnu dušu da bi je drugi stekli, smrtno greši, druge greha da bi lišio. Njegova je žrtva veća od Hristove. Jer Hrist samo igra sopstvenu, njemu određenu ulogu, a Juda preuzima i onu koja mu nije dodeljena.

 Hrista na krst prikivaju, Juda se sam veša. Tako postaje sudbinom i sâm... a ono što je sudbinsko izvan je ljudskih kriterijuma... Ali Pismo još nije zadovoljeno. Potrebno je da se izdajnik raskaje, o drvo obesi, po sredini pukne. Slobodno izabravši sudbinu koja nije bila njegova, Juda je tim činom sâm formirao smrt kao svoju sudbinu.

Dok je prvu mogao da izbegne, druga je bila neizbeživa. Prvu je birao, druga je njega birala. Stekavši svoju sudbinu, izgubio je slobodu i tako se inkorporirao u sistem koji je dotada morao smatrati apsurdnim. On je za Judu prestao da bude apsurdan onog časa kada je u njemu dobio svoje mesto, zadaću, opredeljenje, svrhu svoju u poretku stvari.

Njegovo određenje je bilo drvo u dolini Hinom, njegova zadaća vešanje, njegova smrt je bila svrha, a mesto grob na njivi Hakeldami i u preziru čovečanstva koje je izbavio za sva vremena... Sposobnost opredeljivanja data Judi u kontekstu neizbežnosti izdaje, nije mogla biti antisudbinska u izboru, ona je mogla samo da je mimoiđe, nije joj bilo omogućeno da je osporava već samo da je izbegava.

 Sloboda koju je imao bila je abortirana, prepolućena u svom osnovnom značenju. Nužnost koju je stekao, međutim, bila je totalna. Zato je i mogao da bude tako saglasan sa smrću koja je tu nužnost samo za njega izražavala...”