TAMO GDE LOZE PLAČU LIX deo

 

TAMO GDE LOZE PLAČU LIX deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

14.

POZORIŠTE KAO ISPOVEDAONICA

III

ZAŠTO BAŠ DRAMA?

Rekapitulacijom svih ovih priprema dolazi se do zaključka da su, pošto je osnovna sadržina uočena i fiksirana, u daljem radu dominirali problemi forme. Najpre je ono stvarno događanje tražilo moju formu (ista stvarnost drugu formu postojanja), i pošto je ona bila obezbeđena snažnim osećanjem apsurdnosti sveta i mojom sopstvenom apsurdnom pozicijom u njemu, to je razorno osećanje otpočelo da vreba najpogodniju formu da se izrazi, aktivira, umeša. Kada je i ona bila nađena u književnosti shvaćenoj kao formi mog osećanja stvarnosti, koje je i samo bilo tek forma iste stvarnosti, književnost je u drami našla svoj nužni i najefikasniji izraz.

Pošto sam odlučio o čemu ću pisati,

“Potrebno je osećanje apsurda izraziti, inače će postati nepodnošljivo. Ali, ako ga budem ponašanjem izražavao, postaću i sâm nepodnošljiv. A to ne bi bilo pravo oslobođenje, bilo bi to samo sigurnosno pražnjenje, neka vrsta povremene ventilacije... Uostalom, oslobođenje i nije moguće. Moguće je samo uviđanje kroz izražavanje. (Poput psihoanalitičke seanse.) Uviđanje još nije oslobođenje. Uviđanje je tek definisanje jednog statusa. (Za razliku od psihoanalitičke seanse, kada je ona uspela.) Ali ako je oslobođenje ipak moguće, jasno je da ono mora početi uviđanjem. ..”

(7. jan. 1957. god.)

 

ustanovio, zatim u čemu ću pisati, utvrdio oblast u kojoj ću se izražavati,

“To, dakle, treba da bude književno delo, jer samo ono iskazuje i opštu stvarnost i moju protivstvarnost, jer samo ono – budući upravljano, komandovano, organizovano po istom načelu – pruža istodobno i čin i njegov kontekst, obe presudne realnosti u njihovoj sveprožimajućoj meduzavisnosti. 

A što se tiče prigovora da su rešenja koje nudi književno delo samo prestilizovane formule koje bi u čistim pojmovima znatno pregnantnije dale neke metafizičke, moralne i socijalne doktrine, priznajem da u tome ima istine, ali istina je, takođe, da se sve doktrine kreću u jednoj fiktivnoj, apstrahovanoj stvarnosti sazdanoj od čistih, apstrahovanih pojmova, dok umetnost dotiče i onu praizvornu, živuću, presudnu stvarnost sa kojom se sukobljavamo i koja predstavlja naš sudbonosni sine qua non.. .”

(11. jan. 1957. god.)

 

i najzad se opredelio za to kako ću pisati,

“Drama je stvarnost u svom imaginativnom korelatu. Ona je sama stvarnost u dejstvovanju, naravno – imitatorskom, naravno – fiktivnom, i naravno – simplifikovanom, ali ipak u dejstvu koje uzima u obzir sve bitne momente realnosti: prostor, vreme i ljude, i to u žižama njihovog međusobnog ukrštanja (događajima) ...”

(13. jan. 1957. god.)

 

Tek tada sam razočarano spoznao da mi u praktičnom smislu sva ova teorijska raščišćavanja nisu bila ni od kakve koristi, i da posle njih nisam umeo drame da pišem ništa bolje nego pre njih. (Pa ipak, ona su me primorala da sopstveno osećanje stvarnosti što adekvatnije formulišem, i da što približnije odredim svoju poziciju u njoj. Tako su, doduše posredno, ove pripreme olakšale formiranje dijaloga u drami, a možda i organizaciju odnosa među protagonistima mojih ideja, ali se na početku rada ove prednosti ni najmanje nisu osećale.)

Izborom drame kao roda, problem forme nije bio iscrpen. Naprotiv, on je tek sada dobio uistini radno značenje.