TAMO GDE LOZE PLAČU LIX deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić
14.
POZORIŠTE KAO ISPOVEDAONICA
III
ZAŠTO BAŠ DRAMA?
Rekapitulacijom svih ovih priprema dolazi se do zaključka da su, pošto
je osnovna sadržina uočena i fiksirana, u daljem radu dominirali problemi
forme. Najpre je ono stvarno događanje tražilo moju
formu (ista stvarnost drugu formu postojanja), i
pošto je ona bila obezbeđena snažnim osećanjem apsurdnosti sveta i mojom
sopstvenom apsurdnom pozicijom u njemu, to je razorno osećanje otpočelo da
vreba najpogodniju formu da se izrazi, aktivira, umeša. Kada je i ona bila
nađena u književnosti shvaćenoj kao formi mog
osećanja stvarnosti, koje je i samo bilo tek forma iste stvarnosti, književnost
je u drami našla svoj nužni i najefikasniji izraz.
Pošto sam odlučio o čemu ću pisati,
“Potrebno je osećanje apsurda
izraziti, inače će postati nepodnošljivo. Ali, ako ga budem ponašanjem
izražavao, postaću i sâm nepodnošljiv. A to ne bi bilo pravo oslobođenje, bilo
bi to samo sigurnosno pražnjenje, neka vrsta povremene ventilacije... Uostalom,
oslobođenje i nije moguće. Moguće je samo uviđanje kroz izražavanje. (Poput
psihoanalitičke seanse.) Uviđanje još nije oslobođenje. Uviđanje je tek
definisanje jednog statusa. (Za razliku od psihoanalitičke seanse, kada je ona
uspela.) Ali ako je oslobođenje ipak moguće, jasno je da ono mora početi
uviđanjem. ..”
(7. jan. 1957. god.)
ustanovio, zatim u čemu ću pisati, utvrdio
oblast u kojoj ću se izražavati,
“To, dakle, treba da bude književno delo, jer samo ono iskazuje i opštu stvarnost i moju protivstvarnost, jer samo ono – budući upravljano, komandovano, organizovano po istom načelu – pruža istodobno i čin i njegov kontekst, obe presudne realnosti u njihovoj sveprožimajućoj meduzavisnosti.
A što se tiče prigovora da su rešenja
koje nudi književno delo samo prestilizovane formule koje bi u čistim pojmovima
znatno pregnantnije dale neke metafizičke, moralne i socijalne doktrine,
priznajem da u
tome ima istine, ali istina je, takođe, da se sve doktrine kreću u jednoj
fiktivnoj, apstrahovanoj stvarnosti sazdanoj od čistih, apstrahovanih pojmova,
dok umetnost dotiče i onu praizvornu, živuću, presudnu stvarnost sa kojom se
sukobljavamo i koja predstavlja naš sudbonosni sine qua non.. .”
(11. jan. 1957. god.)
i najzad se opredelio za to kako ću pisati,
“Drama je stvarnost u svom
imaginativnom korelatu. Ona je sama stvarnost u dejstvovanju, naravno – imitatorskom, naravno – fiktivnom, i naravno – simplifikovanom, ali ipak u dejstvu koje uzima u
obzir sve bitne momente realnosti: prostor, vreme i ljude, i to u žižama
njihovog međusobnog ukrštanja (događajima) ...”
(13. jan. 1957. god.)
Tek tada sam razočarano spoznao da mi u praktičnom smislu sva ova
teorijska raščišćavanja nisu bila ni od kakve koristi, i da posle njih nisam
umeo drame da pišem ništa bolje nego pre njih. (Pa ipak, ona su me primorala da
sopstveno osećanje stvarnosti što adekvatnije formulišem, i da što približnije
odredim svoju poziciju u njoj. Tako su, doduše posredno, ove pripreme olakšale
formiranje dijaloga u drami, a možda i organizaciju odnosa među protagonistima
mojih ideja, ali se na početku rada ove prednosti ni najmanje nisu osećale.)
Izborom drame kao roda,
problem forme nije bio iscrpen. Naprotiv, on je tek sada dobio uistini radno
značenje.
No comments:
Post a Comment