TAMO GDE LOZE PLAČU LV deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić
14.
POZORIŠTE KAO ISPOVEDAONICA[1]
U svakom slučaju dominantna crta mojih raspoloženja u ono vreme je
duboko i trajno osećanje izgnaništva, i ono će
najpribližniji izraz naći u naslovu “Emigrant”.
(Naslov je jednosmeran i jednodimenzionalan, bar koliko mi je u to doba i
misao bila uprošćena i svedena na jednu ravan, pa i ako je već bio obezbeđen
nasilničkim prisustvom stvarnosti i antagonističkog stava prema njoj, naslov “Emigrant” nije obećavao ništa novo, ništa što bi odgovaralo
ironičnim digresijama kojima sam se prepuštao, recimo, u razmišljanjima o probuđenom appendixu, u Dnevniku od 15. sep. 1956. god.
Bila je to popularna klasična formula toliko puta primenjivana u
deskripciji intelektualnog, moralnog ili psihološkog “oslobodilačkog” rata
jedinke sa sredinom, formula koju sam docnije napustio, s naslovom naravno, i
zamenio je novom, pod novim imenom Obešenjak.)
Od interesa je, međutim, iz kojih je životnih premisa bila indukovana ta
moja “filosofija izgnaništva”, ta, što bi se danas reklo, “duhovna
kontestacija”, šta je njenim shemama ponašanja bio sadržaj i njenim misaonim
modelima realan uzor. Jer nikakve sumnje nema da uviđanje “apsurdne čovekove
sudbine” –
o kojoj sam posredstvom Kierkegaarda[2], Kafke,
Sartrea, Camusa itd. neljubazno bio obavešten – nije prethodilo uviđanju mog ličnog udela u
tom opštem apsurdu, već je, obratno, doživljavanje sopstvene situacije kao
apsurdne, ukalupilo moju misao u već priugotovljene filosofske kalupe
(formule), koje su tim doživljajima najbolje odgovarale, i moj uzbuđeni duh
primoralo da na marginama prisvojenog učenja potraži neke nove, meni još
imanentnije formulacije života i još primerenije odlike ponašanja.
(Ovim se ni najmanje ne odriče zahvalnost onima koji su me upućivali
kako apsurd da prepoznam i pojmim, prihvatim ga ili se sa njim sporim,
naprotiv, njihov mi je nauk, mada lišen nade, pomogao da podnesem sudbinu s
većim dostojanstvom nego što bi mi to pošlo za rukom uz pomoć neke
racionalističke doktrine “reda po red”. Ovim se to umstvovanje tek smešta u
kontekst života, jer samo iz njega može ono da crpi svoje dokaze, i samo njemu
da se vrati kao autentičan umetnički izraz.)
Najpresudniji vid te stvarnosti, takorekuć njen sveprožimajući i
sveodređujući faktor bila je socijalistička revolucija
1944/1948. godine, koja je mojoj klasi, porodici, a s njima i meni, oduzela
posed, privilegije, vlast, moć i perspektivu, pa prema tome i sve notorne
preduslove za prihvatanje stvarnosti kao najbolje moguće, a o optimističkom
poimanju života da i ne govorimo.
(Time, prirodno, ne tvrdim da je
životni elan rezervisan samo za site, moćne, bogate, sigurne i srećne, i da je
za optimizam neophodno da su čoveku baš sve ovce na broju, ali zacelo je
potreban izvestan zanos podstaknut nadom, perspektivom, šansama, izgledima. Ono
što nas u buri obeshrabruje. nije toliko samo nevreme, koliko mračno nebo, što
lišeno vedrine ne obećava skoru promenu.)
[1]U skromnoj meri upoznat sa Pozorištem kao školom, političkom
tribinom, debatnim klubom, filosofskim solilokvijem, sa Pozorištem kao
zabavištem, inkvizitorijem, cirkusom, sa Pozorištem, najzad, kao imitacijom
života ili kao dokumentom, došao sam do ubeđenja da iluziji koju ova drama
emituje najbolje odgovara podnaslov Ispovedaonica.
Uz primedbu da termin, razume se, treba uzeti u smislu psihoanalitičkog iskaza, a ne crkvene ispovedi. Ja sam
kroz ovu dramu ispružen kao preko kakvog
ordinacijskog otomana, sa koga ću samome sebi, umesto svom psihijatru, pružati
obaveštenja potrebna za utvrđivanje dijagnoze i propisivanje terapije.
Ali, kao i
svaki bolesnik, podsvesno, ja sam u otporu prema
izlečenju koje svesno, međutim, želim. Premda mi se čini da pošteno
kolaboriram, ja, u stvari, sabotiram sopstveno izlečenje. Neophodno je stalno
biti u toku ove protivurečnosti, da se ne bi naselo zaključcima koji će se prvi
nametnuti i koji će, uostalom, verovatno kao i oni krajnji, biti tek sen jedne
moguće istine. Pravi zadatak bi bio da se u ovoj emulziji ideja i protivideja,
kojima su role samo neutralni zvučnici, nazru
preživljene životne situacije i da se tako dešifruje kriptogram u kome je
realnost svedena na uprošćene simbole. No ovakav zadatak ne samo da premaša
moje snage, već je mom autorskom položaju kontraindiciran: bilo bi to kao da
neurotičar, bez posredstva lekara, saznaje uzroke svojih kriza.
[2] Søren Kierkegaard (1813–1855), danski filozof i
teolog. Njegova filozofija se smatra prvim oblikom egzistencijalističke
filozofije. Žestoko je kritikovao hegelijanizam svoga vremena i ono što je
smatrao formalnostima hrišćanske crkve. U svojim delima najviše se bavi
religijskim problemima. Napisao je studiju Koncept
bola u kojoj razvija pesimističku filozofiju egzistencije, potom Filozofske mrvice, Pojam strepnje i dr.
No comments:
Post a Comment