TAMO GDE LOZE PLAČU LV deo

 

TAMO GDE LOZE PLAČU LV deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

14.

 

POZORIŠTE KAO ISPOVEDAONICA^[1]

U svakom slučaju dominantna crta mojih raspoloženja u ono vreme je duboko i trajno osećanje izgnaništva, i ono će najpribližniji izraz naći u naslovu “Emigrant”.

(Naslov je jednosmeran i jednodimenzionalan, bar koliko mi je u to doba i misao bila uprošćena i svedena na jednu ravan, pa i ako je već bio obezbeđen nasilničkim prisustvom stvarnosti i antagonističkog stava prema njoj, naslov “Emigrant” nije obećavao ništa novo, ništa što bi odgovaralo ironičnim digresijama kojima sam se prepuštao, recimo, u razmišljanjima o probuđenom appendixu, u Dnevniku od 15. sep. 1956. god.

Bila je to popularna klasična formula toliko puta primenjivana u deskripciji intelektualnog, moralnog ili psihološkog “oslobodilačkog” rata jedinke sa sredinom, formula koju sam docnije napustio, s naslovom naravno, i zamenio je novom, pod novim imenom Obešenjak.)

Od interesa je, međutim, iz kojih je životnih premisa bila indukovana ta moja “filosofija izgnaništva”, ta, što bi se danas reklo, “duhovna kontestacija”, šta je njenim shemama ponašanja bio sadržaj i njenim misaonim modelima realan uzor. Jer nikakve sumnje nema da uviđanje “apsurdne čovekove sudbine” –

o kojoj sam posredstvom Kierkegaarda[2], Kafke, Sartrea, Camusa itd. neljubazno bio obavešten  –  nije prethodilo uviđanju mog ličnog udela u tom opštem apsurdu, već je, obratno, doživljavanje sopstvene situacije kao apsurdne, ukalupilo moju misao u već priugotovljene filosofske kalupe (formule), koje su tim doživljajima najbolje odgovarale, i moj uzbuđeni duh primoralo da na marginama prisvojenog učenja potraži neke nove, meni još imanentnije formulacije života i još primerenije odlike ponašanja.

(Ovim se ni najmanje ne odriče zahvalnost onima koji su me upućivali kako apsurd da prepoznam i pojmim, prihvatim ga ili se sa njim sporim, naprotiv, njihov mi je nauk, mada lišen nade, pomogao da podnesem sudbinu s većim dostojanstvom nego što bi mi to pošlo za rukom uz pomoć neke racionalističke doktrine “reda po red”. Ovim se to umstvovanje tek smešta u kontekst života, jer samo iz njega može ono da crpi svoje dokaze, i samo njemu da se vrati kao autentičan umetnički izraz.)

Najpresudniji vid te stvarnosti, takorekuć njen sveprožimajući i sveodređujući faktor bila je socijalistička revolucija 1944/1948. godine, koja je mojoj klasi, porodici, a s njima i meni, oduzela posed, privilegije, vlast, moć i perspektivu, pa prema tome i sve notorne preduslove za prihvatanje stvarnosti kao najbolje moguće, a o optimističkom poimanju života da i ne govorimo.

 (Time, prirodno, ne tvrdim da je životni elan rezervisan samo za site, moćne, bogate, sigurne i srećne, i da je za optimizam neophodno da su čoveku baš sve ovce na broju, ali zacelo je potreban izvestan zanos podstaknut nadom, perspektivom, šansama, izgledima. Ono što nas u buri obeshrabruje. nije toliko samo nevreme, koliko mračno nebo, što lišeno vedrine ne obećava skoru promenu.)

 

---

[1]U skromnoj meri upoznat sa Pozorištem kao školom, političkom tribinom, debatnim klubom, filosofskim solilokvijem, sa Pozorištem kao zabavištem, inkvizitorijem, cirkusom, sa Pozorištem, najzad, kao imitacijom života ili kao dokumentom, došao sam do ubeđenja da iluziji koju ova drama emituje najbolje odgovara podnaslov Ispovedaonica. Uz primedbu da termin, razume se, treba uzeti u smislu psihoanalitičkog iskaza, a ne crkvene ispovedi. Ja sam kroz ovu dramu ispružen kao preko kakvog ordinacijskog otomana, sa koga ću samome sebi, umesto svom psihijatru, pružati obaveštenja potrebna za utvrđivanje dijagnoze i propisivanje terapije.

                   Ali, kao i svaki bolesnik, podsvesno, ja sam u otporu prema izlečenju koje svesno, međutim, želim. Premda mi se čini da pošteno kolaboriram, ja, u stvari, sabotiram sopstveno izlečenje. Neophodno je stalno biti u toku ove protivurečnosti, da se ne bi naselo zaključcima koji će se prvi nametnuti i koji će, uostalom, verovatno kao i oni krajnji, biti tek sen jedne moguće istine. Pravi zadatak bi bio da se u ovoj emulziji ideja i protivideja, kojima su role samo neutralni zvučnici, nazru preživljene životne situacije i da se tako dešifruje kriptogram u kome je realnost svedena na uprošćene simbole. No ovakav zadatak ne samo da premaša moje snage, već je mom autorskom položaju kontraindiciran: bilo bi to kao da neurotičar, bez posredstva lekara, saznaje uzroke svojih kriza.

[2] Søren Kierkegaard (1813–1855), danski filozof i teolog. Njegova filozofija se smatra prvim oblikom egzistencijalističke filozofije. Žestoko je kritikovao hegelijanizam svoga vremena i ono što je smatrao formalnostima hrišćanske crkve. U svojim delima najviše se bavi religijskim problemima. Napisao je studiju Koncept bola u kojoj razvija pesimističku filozofiju egzistencije, potom Filozofske mrvice, Pojam strepnje  i dr.