TAMO GDE LOZE PLAČU LVI deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić
14.
POZORIŠTE KAO ISPOVEDAONICA[1]
U potrazi za idealnijim, slobodnijim i pravednijim poretkom,
socijalistička je revolucija izmenila sve bitne društvene pretpostavke
pojedinačnih života, mada se docnije pokazalo da je većina od njih izmenjena
samo prividno, i da su u punom dejstvu svi
mehanizmi starog sveta. U toj novoj preraspodeli dobara, meni je pripala – robija.
Dve godine pre početka rada na drami, izašao sam iz zatvora, u kome sam,
osuđen na petnaest godina, proveo više od pet, u okolnostima prilično
nepodesnim za razvijanje optimističkih pogleda na svet, te sam na taj način bio
prikraćen za one godine koje se smatraju presudnim za formiranje Weltanschaunga . Dodajmo tome i uverenje da sam, kršeći zakon, bio nedužan, jer sam svoju antidržavnu delatnost obavljao na
programu koji se danas naziva humanističkom varijantom socijalizma.
U kontekstu 1948. godine, ovom sasvim neumesnom osećanju nevinosti,
pridružilo se razočaravajuće saznanje da me je trenutna otuđenost, pošto je
akcijom bila provizorno prevladana, stavila u situaciju iz koje će se kasnije
razviti trajne otuđenosti, i u mom
razmišljanju, i u životu, i u ovoj drami.
Iz prvostepenih premisa revolucije kao istorijske pozadine i robije kao
ličnog doprinosa, lične, kontrarevolucionarne boje u njoj, (moje uloge u
revoluciji), proizašao je i alijenirani položaj u društvu. Nije on bio
alijeniran samo u smislu duhovne izolovanosti, on je takav bio i kao status, u
smislu građanske inferiornosti.
Isključen sam iz asocijacije ne stoga što su mi nakon izdržane kazne
bila oduzeta građanska prava (pošto su se ona sastojala od zabrane nošenja
odlikovanja, kojih nisam imao, zabrane vršenja javnih funkcija, do kojih ionako
ne bih dospeo, i oduzimanja prava glasa, kojim se i inače ne bih koristio, za
ta prava me nije bilo briga), već što je i mojim nazorima zakonom bila oduzeta
svaka mogućnost da se bez sankcija ispolje ili organizuju, što sam bio lišen
prava da se izrazim kao političko biće.
Tome valja pridružiti odsustvo iole primamljive profesionalne perspektive.
Kuda god bih se okrenuo, svuda bih nailazio na zabrane, a tamo gde izričitih
nije bilo, na zajedničkom poslu onemogućavanja našle su se najrazličitije
selekcije na principima sumnje, nepoverenja i straha, sve do sasvim
iracionalnih motiva, koje samo jedno unezvereno nesigurnošću, opsednuto
utvarama, dogmom zarobljeno društvo može da suprotstavi nepoželjnoj jedinki.
Ne, godine “izgradnje i rekonstrukcije”, godine mog emigrantstva, nisu bile
otvorene ni za kakvo drugo tumačenje do ono koje je dato u drami Obešenjak.
Ovaj se hroničan nesporazum sa revolucijom, njenim društvom i poretkom
stvari u njemu, nastavljao u sukobu sa užom sredinom. Prijatelji koji nisu bili
sa mnom, izuzeti iz mog sveta, u istoj su meri mene izuzimali iz svog,
pomirenog, integrisanog, u načelu kolaborantskog. S onima koji su moj udes
delili, desilo se nešto još gore: bez obzira na konvencionalan privid
jedinstva, shvatili smo da je naša alijansa bila sasvim incidentna, da je
odbrambeno ujedinjavanje izvršeno posredstvom spoljašnje presije, a da u nama
ništa taj savez nije zahtevalo, nalagalo, ništa bitno na njega upućivalo.
Tako sam odjednom ostao sam.
(To će pogodovati prolaznom ubeđenju da je usamljenost prirodno stanje
čovekovo, osobito ako je on “pobunjen”). Tradicionalni “raskid” sa porodicom
samo je ovu usamljenost usavršio. Njeno razumevanje nailazilo je na razoreno
tlo, tlo već opustošeno izgubljenim bitkama. Poslednja mogućnost adaptacije na
stvarnost bila je propuštena. Nijedna ruka nije bila prihvaćena.
Raskid je na svim linijama bio potpun. Sve što je sačinjavalo moju
biografiju bilo je odbačeno. Prošlost nisam priznavao, sadašnjost nije
priznavala mene, budućnost je bila van domašaja, ali sam dosledan u
unapređivanju vlastitog osećanja apsurda, u njoj voleo da vidim samo smešnu
šansu da mi se već jednom prezrena prošlost ponovi, a preziruća sadašnjost da
me u povratu još jednom prezre.
Ne treba naglašavati da Dnevnik
od 19. septembra, 1. oktobra, a pogotovu 8. i 15. decembra neposredno
korespondira sa onom formom apsurda u koju me je ukalupila revolucija i sva ona
revizija vrednosti njome privremeno inspirisana;
da je solilokvij od 25. septembra tek slobodan prevod potrebe da se
naknadno, sa prostornom, dimenzijom zatvora, eliminiše onaj snošljivi pol moje
apsurdne situacije, a da se onom presudnijem, oličenom u izgubljenom vremenu,
prida opšti značaj, te se tako zatvor poistoveti sa “slobodom” van njega,
odnosno sloboda sa “zatvorom”, i da se ovim navodnicama zatvoru oduzme poseban
smisao, povod i pravo da me kvalifikuje na naročit način;
da je i najbanalnije dešavanje našlo svoje ležište u tom sistemu
otuđenosti. (Dnevnik od 7. septembra,
13. i 19. oktobra);
da je taj sistem uveliko reprodukovao neke opšte principe (Dnevnik od 2, 15, 21. novembra i 1.
decembra) koji su kasnije primenjivani na nove
situacije, da je, dakle, počeo da deluje kao dogma, te, kao i svaka neelastična
formula, da izaziva ponašanje najčešće neadekvatno prilici, čemu iz razloga
samopoštovanja ovde nisu priloženi sramni dokazi;
da se, najzad, u izvesnim odlomcima, a naročito onom od 13. i 15.
septembra nazire jedna dinamičnija orijentacija, koja se godine 1957/58.
podudara sa povoljnijim kursem što ga je, zahvaljujući i promenjenim
spoljašnjim dispozicijama, moj život uzeo, i da se razmišljanjem o akciji,
misao već obraća umetnosti kao njenoj, za mene onda,
najprikladnijoj i najbezbednijoj formi.
[1]U skromnoj meri upoznat sa Pozorištem kao školom, političkom
tribinom, debatnim klubom, filosofskim solilokvijem, sa Pozorištem kao
zabavištem, inkvizitorijem, cirkusom, sa Pozorištem, najzad, kao imitacijom
života ili kao dokumentom, došao sam do ubeđenja da iluziji koju ova drama
emituje najbolje odgovara podnaslov Ispovedaonica.
Uz primedbu da termin, razume se, treba uzeti u smislu psihoanalitičkog iskaza, a ne crkvene ispovedi. Ja sam
kroz ovu dramu ispružen kao preko kakvog
ordinacijskog otomana, sa koga ću samome sebi, umesto svom psihijatru, pružati
obaveštenja potrebna za utvrđivanje dijagnoze i propisivanje terapije.
Ali, kao i
svaki bolesnik, podsvesno, ja sam u otporu prema
izlečenju koje svesno, međutim, želim. Premda mi se čini da pošteno
kolaboriram, ja, u stvari, sabotiram sopstveno izlečenje. Neophodno je stalno
biti u toku ove protivurečnosti, da se ne bi naselo zaključcima koji će se prvi
nametnuti i koji će, uostalom, verovatno kao i oni krajnji, biti tek sen jedne
moguće istine. Pravi zadatak bi bio da se u ovoj emulziji ideja i protivideja,
kojima su role samo neutralni zvučnici, nazru
preživljene životne situacije i da se tako dešifruje kriptogram u kome je
realnost svedena na uprošćene simbole. No ovakav zadatak ne samo da premaša
moje snage, već je mom autorskom položaju kontraindiciran: bilo bi to kao da
neurotičar, bez posredstva lekara, saznaje uzroke svojih kriza.
No comments:
Post a Comment