TAMO GDE LOZE PLAČU LVII deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić
14.
POZORIŠTE KAO ISPOVEDAONICA[1]
Pre nego što objasnim zašto sam izabrao umetnost da izrazim i osećanje apsurda i one smerove njegovog neutralisanja koji su meni bili pristupačni, neće naodmet biti da sa još nekoliko aktuelnijih primera predočim kako su činjenice stvarnosti neposredno komunicirale sa mojim “mehanizmom odbacivanja”, aparaturom koja je u njima bez muke i izuzetaka uvek otkrivala samo apsurdni smisao.
Na vesti o Mađarskoj revoluciji 1956.
godine, koju sam, uzgred rečeno, pratio sa pažnjom većom od one dopuštene
čoveku sa jednim nihilističkim programom, napisao sam:
“3000 mrtvih u Budimpešti.
Žene se pozivaju da utiču na muževe. Ruski tenkovi se dovode da utiču na žene.
Od ideja se očekuje da utiču na tenkove. A na ideje, očevidno, više ništa ne utiče...”
Na trogodišnjicu pomilovanja, 29. novembra pišem:
“Godišnjica moje mehaničke
slobode. Jubilej jedne neupotrebljive slobode. Oslobođen kazne, još uvek nisam
i slobodan. Ja sam jedino napolju. Mogu
samo da kažem: Pušten sam napolje. Ali, s podjednakim
pravom mogu reći i: Pušten sam unutra, opet sam unutra pušten. Jer,
izlučen iz sveta napolje, ja sam bio unutra u zatvoru. Unutar toga napolje. Iznova u svet primljen, uvučen, ja sam tek sada stvarno unutra...”
“Prelistavajući Dnevnike iz
Sremske Mitrovice, sa neobičnom nostalgijom ustanovljavam da sam najbliži
slobodi bio onda kada su me od nje najdalje držali...”
I najzad:
“Vrata se bešumno otvaraju.
Ne znam za čin koji bi više bio užasavajući. Na vratima se pojavljuje majka.
Ali to ni najmanje ne menja užasavajuću prirodu samog čina. On ostaje simbolom
agresije, instrumentom penetracije sveta u oblast čiju sam nezavisnost uzalud
proglasio...”
Tema je, dakle, višestruko bila fiksirana u prvom redu stvarnom
otuđenošću, a zatim i visokom svešću o njenim univerzalnim razlozima, pa su
tako stvorena oba preduslova bez kojih drama ne
bi bila vredna truda: bez podloge u mom životu
(mojoj otuđenosti) bila bi isuviše beskrvna, bez podloge u opštem životu
(opštoj otuđenosti), ostala bi u domenu ograničene privatne ispovesti.
Ali, zašto drama?
[1]U skromnoj meri upoznat sa Pozorištem kao školom, političkom
tribinom, debatnim klubom, filosofskim solilokvijem, sa Pozorištem kao
zabavištem, inkvizitorijem, cirkusom, sa Pozorištem, najzad, kao imitacijom
života ili kao dokumentom, došao sam do ubeđenja da iluziji koju ova drama
emituje najbolje odgovara podnaslov Ispovedaonica.
Uz primedbu da termin, razume se, treba uzeti u smislu psihoanalitičkog iskaza, a ne crkvene ispovedi. Ja sam
kroz ovu dramu ispružen kao preko kakvog
ordinacijskog otomana, sa koga ću samome sebi, umesto svom psihijatru, pružati
obaveštenja potrebna za utvrđivanje dijagnoze i propisivanje terapije.
Ali, kao i
svaki bolesnik, podsvesno, ja sam u otporu prema
izlečenju koje svesno, međutim, želim. Premda mi se čini da pošteno
kolaboriram, ja, u stvari, sabotiram sopstveno izlečenje. Neophodno je stalno
biti u toku ove protivurečnosti, da se ne bi naselo zaključcima koji će se prvi
nametnuti i koji će, uostalom, verovatno kao i oni krajnji, biti tek sen jedne
moguće istine. Pravi zadatak bi bio da se u ovoj emulziji ideja i protivideja,
kojima su role samo neutralni zvučnici, nazru
preživljene životne situacije i da se tako dešifruje kriptogram u kome je
realnost svedena na uprošćene simbole. No ovakav zadatak ne samo da premaša
moje snage, već je mom autorskom položaju kontraindiciran: bilo bi to kao da
neurotičar, bez posredstva lekara, saznaje uzroke svojih kriza.
No comments:
Post a Comment