Pages

Wednesday, April 06, 2022

TAMO GDE LOZE PLAČU LVIII deo

 

TAMO GDE LOZE PLAČU LVIII deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

14.

 

POZORIŠTE KAO ISPOVEDAONICA[1]

III

ZAŠTO BAŠ DRAMA?

Uvek sam smatrao da umetnost može da odgovori na suštinska pitanja savremenog čoveka koliko i ma koja druga duhovna disciplina: teologija, filosofija, sociologija ili ma koje moralno učenje. U prvom redu stoga što je književnost, pored ostalog, i filosofija u svom estetičkom korelatu. Ona je takođe i primenjeni moral, izvesna moralna sugestija, čak i ako joj je mrska uloga propovednika, misionara i reformatora.

Hoću da kažem da, ako se izražavam književnom rečju, ja to činim u svojoj ukupnoj egzistenciji, koja je, razume se, umetnička najpre, ali je istovremeno i psihološka, moralna, socijalna, politička, a iznad svega metafizička. Hoću, takođe, da kažem da književnim delom, zacelo izražavamo stvarnost u nekom od njenih pristupačnih standarda, ali i da, ne s manjim prisustvom u strukturi dela, izražavamo i sebe (svoj stav prema toj stvarnosti), stav koji deluje kao suma naših metafizičkih, moralnih i socijalnih iskustava uređenih prema nekom estetičkom načelu.

(A ono što je ovde po sebi irelevantno, upravo je to uređivalačko načelo, jer može da se menja a da ovu promenu ne mora da sledi izmena celokupne konstelacije iskustva.) Smatram da je prisustvo uređivalačkog načela u mom izražavanju proporcionalno prisustvu metafizičke predstave sveta u mom mišljenju, te da stoga moje izražavanje ne može da bude univerzalnije od mog mišljenja, a ni obrnuto.

A i kada se desi da mom izrazu bude pridat smisao koji on ne sadrži, onda ova njegova proširena univerzalnost nipošto više ne pripada meni, već onome što je ovu univerzalizaciju izvršilo. S nešto sreće mogli bismo odnos književnog izražavanja i filosofskog (političkog, moralnog itd.) mišljenja uporediti sa odnosom u kome dva razna jezika stoje prema modelu jedne iste stvarnosti.

Upravo stoga što me literatura najvernije izražava, vernije i od akcije, što ona oličava maksimalan broj mojih odnosa sa stvarnošću, u njihovim maksimalnim verzijama, ali ponajviše stoga što, za razliku od čiste akcije (stvarnog učešća u zbivanju), pruža i moju sopstvenu viziju realnosti, one realnosti, dakle, prema kojoj se i reaguje, a ne one pseudounitarne prema kojoj se postavlja svaka akcija, odlučio sam se za dramu a ne za pobunu.

(Primer: ako izvršim ubistvo, ja sam izvršio akciju koja je prosto ušla u jednu opštu stvarnost, u nju potonula kao kamen, i kada ne bi bilo istražnog procesa, nikada se ne bi saznalo koja je to subjektivna varijanta stvarnosti do zločina dovela.  Istrage i nisu drugo do iznalaženje one sustvarnosti koja kao deo opšte figurira samo za određenu ličnost.  Ako, međutim, to isto ubistvo, pišući, izmislim, ja sam zajedno sa činom utemeljio upravo onu stvarnost u čijem je kontekstu zločin jedino i moguć.)

A razlog opredeljivanja za dramsku formu ležao je u snažnoj potrebi za nekom akcijom, za angažmanom. Bilo je potrebno naći književni instrument koji bi, dovoljno mobilan, delatan i efikasan, istovremeno bio i dovoljno legalan. Drama mi se oduvek činila kao najaktivniji, najefikasniji oblik književne reči, ne samo u smislu visokog stupnja neposredne komunikativnosti, već i u smislu činjenice da je scena stvarniji prostor za akciju od zamišljenih prostora u strukturi proze.

(Ovo sam mišljenje odbacio zahvaljujući saznanju da je, budući svaka umetnost samo niži ili viši nivo imitacije, istina upravo obrnuta: viši nivo imitacije sadržan u teatru, udaljeniji je od stvarnosti no prozno kazivanje kao niži nivo te iste imitacije).

 



[1]U skromnoj meri upoznat sa Pozorištem kao školom, političkom tribinom, debatnim klubom, filosofskim solilokvijem, sa Pozorištem kao zabavištem, inkvizitorijem, cirkusom, sa Pozorištem, najzad, kao imitacijom života ili kao dokumentom, došao sam do ubeđenja da iluziji koju ova drama emituje najbolje odgovara podnaslov Ispovedaonica. Uz primedbu da termin, razume se, treba uzeti u smislu psihoanalitičkog iskaza, a ne crkvene ispovedi. Ja sam kroz ovu dramu ispružen kao preko kakvog ordinacijskog otomana, sa koga ću samome sebi, umesto svom psihijatru, pružati obaveštenja potrebna za utvrđivanje dijagnoze i propisivanje terapije.

                   Ali, kao i svaki bolesnik, podsvesno, ja sam u otporu prema izlečenju koje svesno, međutim, želim. Premda mi se čini da pošteno kolaboriram, ja, u stvari, sabotiram sopstveno izlečenje. Neophodno je stalno biti u toku ove protivurečnosti, da se ne bi naselo zaključcima koji će se prvi nametnuti i koji će, uostalom, verovatno kao i oni krajnji, biti tek sen jedne moguće istine. Pravi zadatak bi bio da se u ovoj emulziji ideja i protivideja, kojima su role samo neutralni zvučnici, nazru preživljene životne situacije i da se tako dešifruje kriptogram u kome je realnost svedena na uprošćene simbole. No ovakav zadatak ne samo da premaša moje snage, već je mom autorskom položaju kontraindiciran: bilo bi to kao da neurotičar, bez posredstva lekara, saznaje uzroke svojih kriza.

No comments:

Post a Comment