TAMO GDE LOZE PLAČU LX deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić
14.
ZAŠTO BAŠ DRAMA? III
Uvek sam smatrao da umetnost može da odgovori na suštinska pitanja
savremenog čoveka koliko i ma koja druga duhovna disciplina: teologija,
filosofija, sociologija ili ma koje moralno učenje. U prvom redu stoga što je
književnost, pored ostalog, i filosofija u svom estetičkom korelatu. Ona je
takođe i primenjeni moral, izvesna moralna
sugestija, čak i ako joj je mrska uloga propovednika, misionara i reformatora.
Hoću da kažem da, ako se izražavam književnom rečju, ja to činim u
svojoj ukupnoj egzistenciji, koja je, razume se, umetnička najpre, ali je
istovremeno i psihološka, moralna, socijalna, politička, a iznad svega
metafizička. Hoću, takođe, da kažem da književnim delom, zacelo izražavamo
stvarnost u nekom od njenih pristupačnih standarda, ali i da, ne s manjim
prisustvom u strukturi dela, izražavamo i sebe
(svoj stav prema toj stvarnosti), stav koji deluje kao suma naših metafizičkih, moralnih i socijalnih iskustava
uređenih prema nekom estetičkom načelu.
(A ono što je ovde po sebi irelevantno, upravo je to uređivalačko
načelo, jer može da se menja a da ovu promenu ne mora da sledi izmena celokupne
konstelacije iskustva.) Smatram da je prisustvo uređivalačkog načela u mom
izražavanju proporcionalno prisustvu metafizičke predstave sveta u mom
mišljenju, te da stoga moje izražavanje ne može da bude univerzalnije od mog
mišljenja, a ni obrnuto.
A i kada se desi da mom izrazu bude pridat smisao
koji on ne sadrži, onda ova njegova proširena univerzalnost nipošto više ne
pripada meni, već onome što je ovu univerzalizaciju izvršilo. S nešto sreće
mogli bismo odnos književnog izražavanja i filosofskog (političkog, moralnog
itd.) mišljenja uporediti sa odnosom u kome dva razna jezika stoje prema modelu
jedne iste stvarnosti.
Upravo stoga što me literatura najvernije izražava, vernije i od akcije,
što ona oličava maksimalan broj mojih odnosa sa stvarnošću, u njihovim
maksimalnim verzijama, ali ponajviše stoga što, za razliku od čiste akcije
(stvarnog učešća u zbivanju), pruža i moju sopstvenu
viziju realnosti, one realnosti, dakle, prema kojoj se i reaguje,
a ne one pseudounitarne prema kojoj se postavlja svaka akcija, odlučio sam se
za dramu a ne za pobunu.
(Primer: ako izvršim ubistvo, ja sam izvršio akciju koja je prosto ušla
u jednu opštu stvarnost, u nju potonula kao kamen, i kada ne bi bilo istražnog
procesa, nikada se ne bi saznalo koja je to subjektivna varijanta stvarnosti do
zločina dovela. – Istrage i nisu drugo do
iznalaženje one sustvarnosti koja kao deo opšte
figurira samo za određenu ličnost. – Ako,
međutim, to isto ubistvo, pišući, izmislim, ja sam zajedno sa činom utemeljio
upravo onu stvarnost u čijem je kontekstu zločin jedino i moguć.)
A razlog opredeljivanja za dramsku formu ležao je u snažnoj potrebi za
nekom akcijom, za angažmanom. Bilo je potrebno
naći književni instrument koji bi, dovoljno mobilan, delatan i efikasan,
istovremeno bio i dovoljno legalan. Drama mi se oduvek
činila kao najaktivniji, najefikasniji oblik književne reči, ne samo u smislu
visokog stupnja neposredne komunikativnosti, već i u smislu činjenice da je scena stvarniji prostor za akciju od zamišljenih
prostora u strukturi proze.
(Ovo sam mišljenje odbacio zahvaljujući saznanju da je, budući svaka
umetnost samo niži ili viši nivo imitacije, istina
upravo obrnuta: viši nivo imitacije sadržan u teatru, udaljeniji je od
stvarnosti no prozno kazivanje kao niži nivo te iste imitacije).
Rekapitulacijom svih ovih priprema dolazi se do zaključka da su, pošto
je osnovna sadržina uočena i fiksirana, u daljem radu dominirali problemi
forme. Najpre je ono stvarno događanje tražilo moju
formu (ista stvarnost drugu formu postojanja), i
pošto je ona bila obezbeđena snažnim osećanjem apsurdnosti sveta i mojom
sopstvenom apsurdnom pozicijom u njemu, to je razorno osećanje otpočelo da
vreba najpogodniju formu da se izrazi, aktivira, umeša.
Kada je i ona bila nađena u književnosti shvaćenoj kao formi mog osećanja stvarnosti, koje je i samo bilo tek forma
iste stvarnosti, književnost je u drami našla svoj nužni i najefikasniji izraz.
Pošto sam odlučio o čemu ću pisati,
“Potrebno je osećanje apsurda
izraziti, inače će postati nepodnošljivo. Ali, ako ga budem ponašanjem
izražavao, postaću i sâm nepodnošljiv. A to ne bi bilo pravo oslobođenje, bilo
bi to samo sigurnosno pražnjenje, neka vrsta povremene ventilacije... Uostalom,
oslobođenje i nije moguće. Moguće je samo uviđanje kroz izražavanje.
(Poput psihoanalitičke seanse.) Uviđanje još
nije oslobođenje. Uviđanje je tek definisanje jednog statusa. (Za razliku od
psihoanalitičke seanse, kada je ona uspela.) Ali ako je oslobođenje ipak
moguće, jasno je da ono mora početi uviđanjem. ..”
(7. jan. 1957. god.)
No comments:
Post a Comment