TAMO GDE LOZE PLAČU LX deo

 

TAMO GDE LOZE PLAČU LX deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

14.

ZAŠTO BAŠ DRAMA? III

Uvek sam smatrao da umetnost može da odgovori na suštinska pitanja savremenog čoveka koliko i ma koja druga duhovna disciplina: teologija, filosofija, sociologija ili ma koje moralno učenje. U prvom redu stoga što je književnost, pored ostalog, i filosofija u svom estetičkom korelatu. Ona je takođe i primenjeni moral, izvesna moralna sugestija, čak i ako joj je mrska uloga propovednika, misionara i reformatora.

Hoću da kažem da, ako se izražavam književnom rečju, ja to činim u svojoj ukupnoj egzistenciji, koja je, razume se, umetnička najpre, ali je istovremeno i psihološka, moralna, socijalna, politička, a iznad svega metafizička. Hoću, takođe, da kažem da književnim delom, zacelo izražavamo stvarnost u nekom od njenih pristupačnih standarda, ali i da, ne s manjim prisustvom u strukturi dela, izražavamo i sebe (svoj stav prema toj stvarnosti), stav koji deluje kao suma naših metafizičkih, moralnih i socijalnih iskustava uređenih prema nekom estetičkom načelu.

(A ono što je ovde po sebi irelevantno, upravo je to uređivalačko načelo, jer može da se menja a da ovu promenu ne mora da sledi izmena celokupne konstelacije iskustva.) Smatram da je prisustvo uređivalačkog načela u mom izražavanju proporcionalno prisustvu metafizičke predstave sveta u mom mišljenju, te da stoga moje izražavanje ne može da bude univerzalnije od mog mišljenja, a ni obrnuto.

A i kada se desi da mom izrazu bude pridat smisao koji on ne sadrži, onda ova njegova proširena univerzalnost nipošto više ne pripada meni, već onome što je ovu univerzalizaciju izvršilo. S nešto sreće mogli bismo odnos književnog izražavanja i filosofskog (političkog, moralnog itd.) mišljenja uporediti sa odnosom u kome dva razna jezika stoje prema modelu jedne iste stvarnosti.

Upravo stoga što me literatura najvernije izražava, vernije i od akcije, što ona oličava maksimalan broj mojih odnosa sa stvarnošću, u njihovim maksimalnim verzijama, ali ponajviše stoga što, za razliku od čiste akcije (stvarnog učešća u zbivanju), pruža i moju sopstvenu viziju realnosti, one realnosti, dakle, prema kojoj se i reaguje, a ne one pseudounitarne prema kojoj se postavlja svaka akcija, odlučio sam se za dramu a ne za pobunu.

(Primer: ako izvršim ubistvo, ja sam izvršio akciju koja je prosto ušla u jednu opštu stvarnost, u nju potonula kao kamen, i kada ne bi bilo istražnog procesa, nikada se ne bi saznalo koja je to subjektivna varijanta stvarnosti do zločina dovela. –  Istrage i nisu drugo do iznalaženje one sustvarnosti koja kao deo opšte figurira samo za određenu ličnost. –  Ako, međutim, to isto ubistvo, pišući, izmislim, ja sam zajedno sa činom utemeljio upravo onu stvarnost u čijem je kontekstu zločin jedino i moguć.)

A razlog opredeljivanja za dramsku formu ležao je u snažnoj potrebi za nekom akcijom, za angažmanom. Bilo je potrebno naći književni instrument koji bi, dovoljno mobilan, delatan i efikasan, istovremeno bio i dovoljno legalan. Drama mi se oduvek činila kao najaktivniji, najefikasniji oblik književne reči, ne samo u smislu visokog stupnja neposredne komunikativnosti, već i u smislu činjenice da je scena stvarniji prostor za akciju od zamišljenih prostora u strukturi proze.

(Ovo sam mišljenje odbacio zahvaljujući saznanju da je, budući svaka umetnost samo niži ili viši nivo imitacije, istina upravo obrnuta: viši nivo imitacije sadržan u teatru, udaljeniji je od stvarnosti no prozno kazivanje kao niži nivo te iste imitacije).

Rekapitulacijom svih ovih priprema dolazi se do zaključka da su, pošto je osnovna sadržina uočena i fiksirana, u daljem radu dominirali problemi forme. Najpre je ono stvarno događanje tražilo moju formu (ista stvarnost drugu formu postojanja), i pošto je ona bila obezbeđena snažnim osećanjem apsurdnosti sveta i mojom sopstvenom apsurdnom pozicijom u njemu, to je razorno osećanje otpočelo da vreba najpogodniju formu da se izrazi, aktivira, umeša.

Kada je i ona bila nađena u književnosti shvaćenoj kao formi mog osećanja stvarnosti, koje je i samo bilo tek forma iste stvarnosti, književnost je u drami našla svoj nužni i najefikasniji izraz.

Pošto sam odlučio o čemu ću pisati,

“Potrebno je osećanje apsurda izraziti, inače će postati nepodnošljivo. Ali, ako ga budem ponašanjem izražavao, postaću i sâm nepodnošljiv. A to ne bi bilo pravo oslobođenje, bilo bi to samo sigurnosno pražnjenje, neka vrsta povremene ventilacije... Uostalom, oslobođenje i nije moguće. Moguće je samo uviđanje kroz izražavanje.

 (Poput psihoanalitičke seanse.) Uviđanje još nije oslobođenje. Uviđanje je tek definisanje jednog statusa. (Za razliku od psihoanalitičke seanse, kada je ona uspela.) Ali ako je oslobođenje ipak moguće, jasno je da ono mora početi uviđanjem. ..”

(7. jan. 1957. god.)