TAMO GDE LOZE PLAČU LXIV deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić
14.
V
ARNOLDOVA PRIČA
“BUJI, PAJI”
Pročitao sam je u
literarnom podlisku Politike[1]. Humoreska je pripadala tvenovskoj tradiciji,
a podsećala je i na vedre, gotovo zavitlantske tvorevine Ringa Lardnera.
Radnja se zbivala
negde bogu iza leđa, na Srednjem zapadu, Ajovi možda, u svakom slučaju u
dubokoj farmerskoj provinciji, u kojoj je težak rad
ne samo uslov fizičke egzistencije, nego i kriterijum moralnog ponašanja, u kojoj je, prema tome, nerad, ne samo izraz telesne i duhovne lenjosti, već i revolucionaran, prevratnički čin uperen protivu same
osnove prirodnog i društvenog poretka. I eto, u takvoj mobilnoj sredini, u
kojoj rad ima sankrosantan smisao, mladić
Vili, jednog lepog, za rad dušu datog, dana leže u postelju.
Da li je Vili
bolestan? Naprotiv, Vili je zdrav kao dren. Da li je Vili bilo u kom smislu
indisponiran? Nipošto, Vili je u najboljem raspoloženju. Da li je Vili, možda,
u nečemu prikraćen, pa svoj protest izražava privremenim povlačenjem iz
zajednice koja ga je pozledila? Koješta, Vili je sa svima u najsrdačnijiim
odnosima.
Pa zašto je onda
Vili legao? Zašto ne radi? Zašto bogu krade dane? Šta nije u redu, sine, šta
nije u redu? – pita zabrinuti otac. Sve je u redu,
tata, sve je u redu! – odgovara Vili. – Samo sam malo umoran.
Hvala Bogu, sa
Vilijem je sve u redu, Vili je samo imalo umoran, odmoriće se Vili i ponovo
prionuti na rad. Ta, umor je bar nešto što farmeri poznaju, pa premda mu se ne
podaju tako spremno kao Vili, nego ga pobeđuju muški, pionirski, rančerski još
težim radom, ipak je to neugodno stanje obuhvaćeno njihovim iskustvom, priznato
njihovim poimanjem sveta. Nevolje su nastale tek kada se Vili ni idućeg dana
nije iz postelje digao, i kada se njegovo izležavanje produžilo sve do kraja
Arnoldove priče.
Ne sećam se je li
porodica nešto preduzimala da Vilija povrati, kažem povrati, jer je
očigledno da je Vili, izgovarajući se umorom, kome se mora pridati jedno više
značenje, zauvek napustio farmerski svet rada, obaveza, normi i morala na njima
zasnovanog, i da se radikalnom apstinencijom izuzeo iz “stvarnosti Srednjeg
zapada”. Umor je bio samo alibi za izvesno osećanje apsurdnosti svakog
delovanja.
Ja ne garantujem
da je priča imala baš ovakav smisao. Lako je moguće da sam u nju naknadno
inkorporirao značenje Emigranta , u svakom slučaju ostaje van sumnje da je tek
Arnoldova priča pokrenula glavni zamajac drame, i da joj je sugerisala početni
nacrt radnje. Iako je spolja bila realistička, u neiskazanoj unutrašnjosti
teme, bar za mene, evidentno je bilo jedno njeno dublje značenje koje je
prevazilazilo anegdotu. Situacija je bila sasvim moguća, i u dobrom delu priče
ona se razvijala u uskim granicama naše logike.
Ona je postala
“nemoguća” tek kada smo naslutili junakovu nameru da se trajno posveti
leškarenju i da od njega načini svoj sistem postojanja. Pa čak ni tada nam
apsurdnost te situacije nije sugerisala neku dublju, univerzalnu
apsurdnost, niti nam se Vilijev neobičan postupak objavljivao kao alarm protiv apsurda čovekovog opstanka uopšte. Humoristički
ton pripovedanja, uz kompletnu mašineriju irealizma koja je radnju situirala u
priznate granice mogućeg i jednoznačnog, eliminisao je sve ozbiljnije izglede
Arnoldove priče.
Ali, između nama
ponuđenog izgleda, i onoga koji je i nehotice oblikovan kao naličje njene
fabule, postojao je samo jedan korak. I ja sam poverovao da
je na meni da ga učinim.
Između zabrinutog
ili razdražljivog pitanja “šta nije u redu, sine, šta nije u redu?”
i ravnodušnog, besnog, ironičnog, buntovnog, lukavog, ili na bilo koji način
intoniranog odgovora (a u tom pomeranju akcenta sa tona na ton ležale su
mnogobrojne mogućnosti značenja čitave fabule), “sve je u redu,
oče, sve je u redu” – trebalo je da se
kreće moja drama.
“Naši nas roditelji pitaju: “Š ta nije u redu, sine, šta nije u redu?” I odgovaraju
nam: “Sve je u redu, sine, sve je u redu!”; Društvo nas pita: “Šta nije u redu,
građanine, šta nije u redu?” pa nam i ono odgovara: “Sve je u redu, građanine!”
Naši nas učitelji uče da je “Sve u redu!”; i za naše
prijatelje “Sve je u redu!” – međutim, ništa nije u redu. Apsolutno ništa! A to da je sve u redu postalo je magičnom formulom,
kojom se, kao znakom krsta ispred sotone, branimo od invazije osećanja da je
celokupan sistem naših odnosa sa ovom kurvinskom stvarnošću bedno neefikasan,
besmislen, apsurdan...”
(15. feb. 1957.
god.)
[1] Činjenica
da u mojim beleškama nema ni pomena o Arnoldovoj priči, uprkos očiglednom
značaju koji je za mene imala, svedoči da sam i ja podlegao taštini.
No comments:
Post a Comment