TAMO GDE LOZE PLAČU LXIV deo

 

TAMO GDE LOZE PLAČU LXIV deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

14.

V

ARNOLDOVA PRIČA “BUJI, PAJI”

Pročitao sam je u literarnom podlisku Politike[1]. Humoreska je pripadala tvenovskoj tradiciji, a podsećala je i na vedre, gotovo zavitlantske tvorevine Ringa Lardnera.

Radnja se zbivala negde bogu iza leđa, na Srednjem zapadu, Ajovi možda, u svakom slučaju u dubokoj farmerskoj provinciji, u kojoj je težak rad ne samo uslov fizičke egzistencije, nego i kriterijum moralnog ponašanja, u kojoj je, prema tome, nerad, ne samo izraz telesne i duhovne lenjosti, već i revolucionaran, prevratnički čin uperen protivu same osnove prirodnog i društvenog poretka. I eto, u takvoj mobilnoj sredini, u kojoj rad ima sankrosantan smisao, mladić Vili, jednog lepog, za rad dušu datog, dana leže u postelju.

Da li je Vili bolestan? Naprotiv, Vili je zdrav kao dren. Da li je Vili bilo u kom smislu indisponiran? Nipošto, Vili je u najboljem raspoloženju. Da li je Vili, možda, u nečemu prikraćen, pa svoj protest izražava privremenim povlačenjem iz zajednice koja ga je pozledila? Koješta, Vili je sa svima u najsrdačnijiim odnosima.

Pa zašto je onda Vili legao? Zašto ne radi? Zašto bogu krade dane? Šta nije u redu, sine, šta nije u redu? – pita zabrinuti otac. Sve je u redu, tata, sve je u redu! – odgovara Vili. – Samo sam malo umoran.

Hvala Bogu, sa Vilijem je sve u redu, Vili je samo imalo umoran, odmoriće se Vili i ponovo prionuti na rad. Ta, umor je bar nešto što farmeri poznaju, pa premda mu se ne podaju tako spremno kao Vili, nego ga pobeđuju muški, pionirski, rančerski još težim radom, ipak je to neugodno stanje obuhvaćeno njihovim iskustvom, priznato njihovim poimanjem sveta. Nevolje su nastale tek kada se Vili ni idućeg dana nije iz postelje digao, i kada se njegovo izležavanje produžilo sve do kraja Arnoldove priče.

Ne sećam se je li porodica nešto preduzimala da Vilija povrati, kažem povrati, jer je očigledno da je Vili, izgovarajući se umorom, kome se mora pridati jedno više značenje, zauvek napustio farmerski svet rada, obaveza, normi i morala na njima zasnovanog, i da se radikalnom apstinencijom izuzeo iz “stvarnosti Srednjeg zapada”. Umor je bio samo alibi za izvesno osećanje apsurdnosti svakog delovanja.

Ja ne garantujem da je priča imala baš ovakav smisao. Lako je moguće da sam u nju naknadno inkorporirao značenje Emigranta , u svakom slučaju ostaje van sumnje da je tek Arnoldova priča pokrenula glavni zamajac drame, i da joj je sugerisala početni nacrt radnje. Iako je spolja bila realistička, u neiskazanoj unutrašnjosti teme, bar za mene, evidentno je bilo jedno njeno dublje značenje koje je prevazilazilo anegdotu. Situacija je bila sasvim moguća, i u dobrom delu priče ona se razvijala u uskim granicama naše logike.

Ona je postala “nemoguća” tek kada smo naslutili junakovu nameru da se trajno posveti leškarenju i da od njega načini svoj sistem postojanja. Pa čak ni tada nam apsurdnost te situacije nije sugerisala neku dublju, univerzalnu apsurdnost, niti nam se Vilijev neobičan postupak objavljivao kao alarm protiv apsurda čovekovog opstanka uopšte. Humoristički ton pripovedanja, uz kompletnu mašineriju irealizma koja je radnju situirala u priznate granice mogućeg i jednoznačnog, eliminisao je sve ozbiljnije izglede Arnoldove priče.

Ali, između nama ponuđenog izgleda, i onoga koji je i nehotice oblikovan kao naličje njene fabule, postojao je samo jedan korak. I ja sam poverovao da je na meni da ga učinim.

Između zabrinutog ili razdražljivog pitanja “šta nije u redu, sine, šta nije u redu?” i ravnodušnog, besnog, ironičnog, buntovnog, lukavog, ili na bilo koji način intoniranog odgovora (a u tom pomeranju akcenta sa tona na ton ležale su mnogobrojne mogućnosti značenja čitave fabule), “sve je u redu, oče, sve je u redu” – trebalo je da se kreće moja drama.

“Naši nas roditelji pitaju: “Š ta nije u redu, sine, šta nije u redu?” I odgovaraju nam: “Sve je u redu, sine, sve je u redu!”; Društvo nas pita: “Šta nije u redu, građanine, šta nije u redu?” pa nam i ono odgovara: “Sve je u redu, građanine!”

Naši nas učitelji uče da je “Sve u redu!”; i za naše prijatelje “Sve je u redu!” – međutim, ništa nije u redu. Apsolutno ništa! A to da je sve u redu postalo je magičnom formulom, kojom se, kao znakom krsta ispred sotone, branimo od invazije osećanja da je celokupan sistem naših odnosa sa ovom kurvinskom stvarnošću bedno neefikasan, besmislen, apsurdan...”

(15. feb. 1957. god.)

 

---

[1] Činjenica da u mojim beleškama nema ni pomena o Arnoldovoj priči, uprkos očiglednom značaju koji je za mene imala, svedoči da sam i ja podlegao taštini.

---