TAMO GDE LOZE PLAČU LXIX deo

 

TAMO GDE LOZE PLAČU LXIX deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

14.

V

“I u slučaju usamljenog pokreta koji narušava opšti mir, i u slučaju usamljenog mira koji remeti opšti pokret, Emigrant bi mogao na mir i pokret da alarmira (kao subjekt radnje) ili da pravo na svoj mir i pokret brani (kao objekt radnje.) A mogao bi, paralelno braneći svoj izbor, i da ga propagira. No obe varijante simplifikuju stvarnost, svodeći je na jednu dominantu. Obe, takođe, provociraju proizvoljna tumačenja.

 Agitacija za pokret u jednom nepokretnom svetu isuviše bi zvučala kao revolucionarna trublja, isuviše ličila na banalno definisanje stvarnosti kao omorine u kojoj je moćna jedinka razvigor. Agitacija za mir u jednom pokretnom svetu, pak, ne bi se tumačila kao težnja ka promeni fundamentalnih principa, samo simbolizovanih pojmovima apsolutnog mirovanja ili kretanja, već kao propaganda filosofije nemešanja, neučestvovanja, pasivne rezistencije.

Na stranu to što bi ova bitka izmedu jedinke i društva, lišena ostalih aspekata, bila u velikoj opasnosti da se pretvori u filosofski disput, argumentaciju i kontraargumentaciju, iz koje bi bio isključen svaki dramski događaj ...”

(1.    mart 1957. god.)

 

A ja sam, odbacivši mogućnost da produbljivanjem postojeće situacije u Arnoldovoj priči, uz njeno apstrahovanje iz realnih uslova, konstituišem siže drame – istovremeno ostao i bez događaja. A bez njega ni radnje nije moglo biti.

 

 

VII

NAGON ZA SMRĆU – POGONSKA ENERGIJA DRAME

Izvestan korak u pravcu dramskog događaja učinio sam kada sam u svoja razmišljanja uveo pojrnove smrti i samoubistva. Dnevnici ne daju neposrednu povezanost tih razmišljanja sa dramom, ali je nemoguće da tu vezu nisam imao u vidu, jer postoji li događaj koji bi bio presudniji od smrti?

“Slike Igora Vasiljeva. Modrozelene vizije koje rastu negde iza stvarnosti. Hoće li mi one pružiti objašnjenje za Igorovo samoubistvo? ’Autoportret ’ neće, sporazum sa smrću ovde još nije utanačen. ’Treći stadijum’? U njemu kao da se pomalo i nazire onaj sjajni dan u kome je moj prijatelj sišao sa uma.

Igor Vasiljev, darovit slikar, ruskog porekla. Izvršio je samouibistvo iskakanjem iz voza, mada se sumnjalo i na nesrećan slučaj. Iako za ovu temu nije od značaja, pomoću vizuelne sinteze dve slike na izložbi „Hrist” i „Mladenci iz Marinkove Bare”, uz neke Difijeve slike na temu Raspeća, konstituisao sam glavni prizor u priči “Smrt na Golgoti” iz koje se kasnije razvio roman Vreme čuda.

’Hristos ’ sa izglavljenim zglobovima i devičanskom penom besnila oko zlatnih usana, s kojim Igor pita: – Zašto sam ja i za koga ovde? – mračno posmatra Mladence iz Marinkove Bare, te smrdljive gegule za koje se žrtvovao (ili oni samo meni tako izgledaju) a pogled Bogočoveka, nesposoban da se pomiri sa izgledom stvari, prodire dublje, u nekoj dalekoj budućnosti tražeći odgovor na pitanje:

Šta će ljudi učiniti sa tom ponovo zadobijenom nevinošću, sa tom najvišom i najopasnijom slobodom koja im je dana na Golgoti? ...”

Đ. M. koji je došao sa robije žali se da ga ne shvataju. Tešim ga priznanjem da sam i sâm ovaj nesporazum iskusio. I ja sam se po izlasku trudio da me što bolje shvate. Kasnije sam ustanovio da je došao moj red, da sam ja na potezu: bilo je potrebno ja njih da shvatim. Najzad mi je postalo savršeno svejedno i koliko sam shvaćen i koliko sâm shvaćam. Počeo sam da polažem na to da budem ostavljen na miru. Ali tu prednost imaju samo mrtvaci. To je privilegija mrtvih. Pa ni njihova uvek ...”

“Srećan sam ali ne i siguran. Kako mogu istinski biti srećan kada se menjam iz sata u sat i kada me ono što me ushićuje danas, već sutra može baciti u najcrnje očajanje. Da bih bio siguran potrebno je da se razlozi tome osećanju ne menjaju, potrebno je da se ne menjam, potrebno je da zaslužim svoju stalnost, potrebno je dakle da umrem... Ali iza ovog svemira možda je još jedan mir...”

“Apsurd ljudske egzistencije je Judin apsurd. Judino očajanje je praslika arhetipska svih naših očajanja. Judin sindrom karakteriše bolesno stanje istorije naših odnosa sa sopstvenim opstankom...

 Juda Iskariotski zna za utvare proroka, zna da će Sin božji biti izdan, ali on isto tako zna da je to neizbežno, da je to otkupna cena za spasenje sveta i da će krv Agneca sprati grehove sa ljudskog roda. Ta sudbina se ne može izigrati, ne može mimoići. Ali u magli koja je pokrivala Genzimaniju, proroci nisu mogli prepoznati nijedno lice do lice Bogočoveka. Juda nije bio izabran.

 Mogao je to biti bilo ko od Učenika, pošto se on, prema Pismu, određivao među onima “koji su hleb njegov jeli i bili isto što i on sâm” (među onima koji su, deleći njegov nauk, delili i njegovu sudbinu.) Pa ipak, izdao je Juda. Samo on je bio na visini sudbinskog zahteva vremena.

 Nije sudbina izabrala njega, već on sudbinu. I on je mogao da je odbaci i da se tako sačuva od najsurovijeg prokletstva koje je ikada bilo izrečeno nad jednim čovekom. Ali on bira pakao da bi drugi u raj otišli, gubi besmrtnu dušu da bi je drugi stekli, smrtno greši, druge greha da bi lišio. Njegova je žrtva veća od Hristove. Jer Hrist samo igra sopstvenu, njemu određenu ulogu, a Juda preuzima i onu koja mu nije dodeljena.

 Hrista na krst prikivaju, Juda se sam veša. Tako postaje sudbinom i sâm... a ono što je sudbinsko izvan je ljudskih kriterijuma... Ali Pismo još nije zadovoljeno. Potrebno je da se izdajnik raskaje, o drvo obesi, po sredini pukne. Slobodno izabravši sudbinu koja nije bila njegova, Juda je tim činom sâm formirao smrt kao svoju sudbinu.

Dok je prvu mogao da izbegne, druga je bila neizbeživa. Prvu je birao, druga je njega birala. Stekavši svoju sudbinu, izgubio je slobodu i tako se inkorporirao u sistem koji je dotada morao smatrati apsurdnim. On je za Judu prestao da bude apsurdan onog časa kada je u njemu dobio svoje mesto, zadaću, opredeljenje, svrhu svoju u poretku stvari.

Njegovo određenje je bilo drvo u dolini Hinom, njegova zadaća vešanje, njegova smrt je bila svrha, a mesto grob na njivi Hakeldami i u preziru čovečanstva koje je izbavio za sva vremena... Sposobnost opredeljivanja data Judi u kontekstu neizbežnosti izdaje, nije mogla biti antisudbinska u izboru, ona je mogla samo da je mimoiđe, nije joj bilo omogućeno da je osporava već samo da je izbegava.

 Sloboda koju je imao bila je abortirana, prepolućena u svom osnovnom značenju. Nužnost koju je stekao, međutim, bila je totalna. Zato je i mogao da bude tako saglasan sa smrću koja je tu nužnost samo za njega izražavala...”