TAMO GDE LOZE PLAČU LXVI deo

 

TAMO GDE LOZE PLAČU LXVI deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

14.

V

ARNOLDOVA PRIČA “BUJI, PAJI”

No, problem nije u kvalifikaciji onoga što smo kao sveukupan sistem relacija i njihovih funkcija nazvali Svetom kao jajetom. On je u tipu odnosa prema njemu. 

Literatura je davno promovisala dramske ili romaneskne junake koji u raznim domenima, na razne načine, i u različitom stepenu isključeni iz “sveta-jajeta”, nastoje da se u njega vrate, da izgubljeno mesto u sistemu važećih odnosa iznova osvoje. Ili se podrobno opisivao sam proces odbacivanja, tokom koga je junak iz sveta bio isključen, ili je zatican u stadijumu već izuzetog, pa se tumačio njegov uspešan ili bezuspešan trud oko rehabilitacije.

Mahom je ovaj postupak korišćen kada su za junake uzimani oni koji su izvan »jajeta” i rođeni, već zatečeni u nekom od mogućih izgnanstava (rasnom, verskom, klasnom, nacionalnom  itd.).

Većina romana realističke tradicije koncipirana je na tim osnovama. Pa i kada se za temu uzimao bunt protivu majorizovanih kanona, i sistema okamenjenih vrednosti, pobuna se obavljala u okviru samog sistema, njegovim sopstvenim instrumentima, i to isključivo protivu nekog od njegovih navodno pokvarenih mehanizama, a nipošlo protivu njegove naopake suštine. Bitka se uvek vodila za njegovu unutrašnju reformu, preustrojstvo, u stvari, samo drukčiji izgled jednog te istog “ sveta-jajeta”.

Kasnije se, sa novim saznanjima, a naročito sa krizom poverenja u ljudsku istoriju kao emanaciju nekog višeg smisla bitisanja, javlja u književnosti nov tip odnosa između individue i stvarnosti, područja u kome se ona definiše prema “svetu kao jajetu”. Sve više dominira želja da se iz njega izađe, da se izvrši svesno i dosledno samoizuzimanje, svesno i dosledno samoekstirpiranje iz sistema koji se u pojedinostima i u celini radikalno odbacuje.

A ako je već neko u toj poziciji zatečen, onda se izlaže njegov, najčešće bezuspešan, trud da se izvan sveta trajno i ostane. “Jaje” više ne privlači, više ne zadovoljava, naprotiv, ono odbija, ono se odbacuje.

Ono, dakle, što je ranije kao odbacujuće bilo aktivno, postaje sada odbačeno, pasivni predmet jedne individualne akcije. Tako se stvarnost prikazuje kao ispražnjeno jaje, čiji mehanizam još deluje, ali to avetinjsko dejstvo neodoljivo podseća na inerciju strojeva jedne davno izumrle civilizacije, a ljudi na samostalne i nepomične tačke u prostoru izvan tog besmislenog pokreta.

Razume se, može se sa ironičnim uviđanjem neumesnosti pozicije koja od prinude čini svoj “slobodni izbor”, reći da onome s gozbe oteranom, da bi preživeo, i ne preostaje ništa drugo nego da od gladovanja načini svoj sistem, svoj program. Sad svejedno, osnovno uporište je nađeno čim je preciziran tip odnosa između stvarnosti kao protagona i jedinke kao antagona.

“Emigrant je čovek koji iz ’jajeta’ nije proteran, već je, izvlačeći poslednje konzekvence iz svojih osećanja, dobrovoljno napustio sistem u kome je formiran, te se nastanio u nekom nedefinisanom prostoru, u najmanju ruku prostoru koji se tek Emigrantovom izuzetošću postepeno definiše, i koji, odbijajući sve što iz ’jajeta’ proizilazi, istovremeno odbija i da mu se suprotstavi... On smatra  da bi suprotstavljanjem, jednako kao i pristajanjem, narušio svoju nezavisnost, jer bi samim otporom već priznao važnost uslova koji su mu bili nametnuti.

I onaj prostor izvan “jajeta” organizovan kao “protivjaje” nužno postaje sistem, ali apsurdnost svakog uzmicanja i izuzimanja kao god i suprotstavljanja, koju ovakav razvoj sugeriše, nije predmet rasprave.

Prihvatanjem izazova učinio bi prvi kompromis koji bi ga u svet ponovo uvukao... On misli da samo jednim totalnim rešenjem može biti postignuta tzv. autarkična sloboda . . .”

(21. feb. 1957. god.)

 

“Sasvim je jasno da će se ’svet-jaje’ prema Emigrantu ponašati kao sredotežna sila koja će ga privlačiti samom centru napuštenog sistema.

Taj pravac privlačenja, to gravitiranje centru sistema, prisutno u svakom obračunu dogme i hereze, najbolje se uočava kod tzv. konvertitstva. Obraćenici kao i “pokajnički izgnanici” nikada se ne vraćaju periferiji nekog učenja, sistema, poretka, tamo gde se kakva-takva sloboda još i toleriše, gde odstupanja, ako baš i nisu legitimna, nisu ni kažnjiva, oni srljaju zakonodavnom centru sistema, gde su zahtevi najekstremniji a kompromisi nedopustivi. Stoga su konvertiti najvatreniji (i najopasniji) sledbenici sistema koji ih je pridobio, kao što su pokajnici najgore sluge sistema koji ih je ponovo zadobio.

Kao ameba koja, pseudopodama usisavajući okolnu hranu, uzima sa njom i sopstvene izlučene otpatke. A iz toga sledi da se Emigrant ne može sačuvati ukoliko ne postigne neki nivo organizacije svoje autarkične ’slobode’. Bez odbrambenog sistema (opet, dakle, sistema), nema on nikakvih izgleda da opstane... Svakako, on mora najpre da nađe neko uporište oko kojeg bi se taj budući zaštitni sistem organizovao, nešto kao fetus novog sveta. Takav fetus biće začetak novog ’jajeta’, nove celine, celine za sebe...”

(22. feb. 1957. god.)

 

Dva su momenta od presudne važnosti za definisanje emigrantskog statusa glavnog lica: da je postigao ili da je na putu da postigne ono što zamišlja kao autarkičnu slobodu, i da strasno teži onome, što takođe zamišlja da je njegova celina.

---