TAMO GDE LOZE PLAČU LXVII deo

 

TAMO GDE LOZE PLAČU LXVII deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

14.

V

ARNOLDOVA PRIČA “BUJI, PAJI”

“Celina, to je ono što Emigranta (a i mene) uzbuđuje. Želi da pojmi celinu kojoj je njegov opstanak pridodat, i kojoj ga instinkt upućuje ...

Da oblikuje želi svoju Celinu kao da je ona objekt njegove suverene volje i ilovače za njegove stvaralačke talente. Da je definiše ma i u onoj talasavoj nestalnosti, koja mu čak i tvrdi svet činjenica prikazuje kao nerazabirljivu emulziju senki, kao emisiju nekog stalno promenljivog svetlosnog izvora.

Da Celinu svoju ščepa da bi izbegao očajavajuću provizornost i ovekovečio nekom nužnošću bednu slučajnost svog života, nekim ciljem ponižavajuću njegovu nesvrsishodnost. Emigrant u području imaginacije, ja u području racionalnog...”

(25. feb. 1957. god.)

 

“Autarkija nije i sloboda. Autarkija je samo prema svetu izgrađena, iz njega isečena nezavisnost. Kao kriška voća koja se, oteta, kusa za nekim drugim stolom. Ona ne zadovoljava nijedan nivo idealne slobode, čak i kada nevešto imitira njene izglede. U svom kratkom i sočnom snu ona slobodu samo priviđa...

Autarhija je nesavršena jer, pretpostavljajući nezavisnost od sveta, ne postiže nezavisnost sveta od sebe. Ne ustanovljava nezavisnost čak ni kao dnevnu, tekuću ’laičku’ slobodu, jer ’sebe’ oslobađajući, ne oslobađa ’od sebe’. A navodnice ovde služe da je degradiraju na nivo jedne mehaničke nezavisnosti, i da od nje emancipuju stvarnu slobodu, ukoliko je ona moguća...

Idealna autarkija bi morala da bude dvostrana, recipročna, dvopolna, morala bi da daje slobodu koju za sebe izgrađuje, da predmet svoje aktivnosti (naše pojedinačno postojanje) bez ostatka iz sveta iščupa . .. Contradictio in adjecto je sloboda koja deluje. Fiktivna je ako zaostaje iza obima svoje autogeneze. Delujuća sloboda, deluje protivu sebe; dezavuiše svoju prirodu, ukida se u onome bitnom što je čini pojmom...”

(26. feb. 1957. god.)

 

“Model idealne slobode. Idealno slobodan mogao bi da bude samo jedinopostojeći opstanak (a da drugi ne samo da ne bi smeli da budu realizovani, nego za to ne bi smeli da imaju ni teoretsku mogućnost).

Opstanak autogeničan, apsolutan, neograničen. Kao opstanak Boga. I to samo dotle dok svoju slobodu ne upotrebi na stvaranje neke činjenice. Proizvođenjem činjenice izgubiće takav opstanak svoju slobodu, pa ma ona bila i božanska, jer će se svaka novoizvedena činjenica spontano ponašati kao nov svet uslova, koji će se morati poštovati i prema kome će se sada već navodna sloboda morati određivati...”

(27. feb. 1957. god.)

 

Ciilj Emigranta je bio ostvarivanje celine i postizanje autarkične slobode. Najpre utvrđivanje independentnog položaja prema napuštenom “svetu jajetu”, a zatim ostvarivanje nove Celine, novog, na toj nezavisnosti zasnovanog, sistema. To je, razume se, bilo nemoguće. Nemoguće je protivu jednog sistema ustajati stvaranjem nekog drugog, pa ma ovaj bio i savršeniji.

Na taj se način prećutno prihvataju uslovi koje je stvarnost već nametnula kao neizbežni sine qua non opstanka. Takav pobunjenik prema stvarnosti stajao bi u istom odnosu u kome prema pravom protivniku stoji sparingpartner. Borba bi bila “nameštena”.

Eto, upravo tu nemogućnost ja sam hteo dramski da ilustrujem.

Tip vazalnog odnosa, odnosa pojedinačne i opšte stvarnosti u sukobu, bio je utvrđen. Vreme je bilo da se ako njega konstituiše neka fabula, neka radnja.