TAMO GDE LOZE PLAČU LXX deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić
14.
V
“Nije problem kako trajati
već kako nadživeti. Zamišljena predstava mog jedinstva je jedan nepromenljivi
uslov samoidentifikacije. Zato trajati istovremeno znači i podrazumevati da se
moje trajanje odvija uvek oko nekog nepromenljivog uslova i da se moja menjanja bitno tog uslova ne tiču.
Ali, nadživeti znači
napustiti jedan uslov da bi se kao uslov
nastavili. Izaći iz uslova jednog ’zvezdanog sistema’ da bi uslovili drugi.
Trajući, mi smo samo objekt nekog uslova, nadživljavajući mi smo subjekt, dakle
sami uslov. U sopstvenom životu mi trajemo. Uslov je van nas. U tuđem se
nadživljavamo, jer mu postajemo uslovom...”
(Dnevnici, mart 1957. god.)
Emigranta sam bio fiksirao kao ličnost, koja je, budući umorna od
apsurdnog kretanja, u svetu proklamovanog pokreta zauzela jednu izolovano
nepomičnu poziciju.
Time sam hteo da izbegnem sâm proces izuzimanja (leganja,
zaustavljanja), jer bi me on uveo u one sukobe koji se inače podrazumevaju, a
karakterišu klasičnu građansku dramu kada ona opisuje odnos sredine i jedinke u
momentu njene pobune.
Hteo sam da sve učesnike zateknem u znatno kasnijoj fazi, kada su
njihove pozicije već trajno razgraničene, i kada je “emigrantski status”
glavnog junaka, ako ne shvaćen i priznat za legitiman, a ono bar zastareo kao
slučaj, izolovan kao primer, rešen kao incident. Svi napori da se Emigrant
pokrene, na noge postavi ili privede nekoj korisnoj akciji, razbili su se o njegovu
otpornost.
Sve ucene, molbe, nasilja, pritisci, manipulacije, lukavstva i anateme,
sve osude i kazne već su korišćene – uzaman. On je ostao imun prema svim provokacijama osporenog sveta
pokreta. Između Emigranta i Stvarnosti sukob je okončan bez pobednika i u vreme
drame vlada prećutno primirje.
Uprkos sporadičnim incidentima, ono se poštuje. Poštovanje se odražava
na davnašnjoj ravnodušnosti Emigranta prema stvarnosti koju je napustio, i
skorašnjoj ravnodušnosti koju ta ista stvarnost prema njegovom otcepljenju
imitira. Ali ta neutralnost, ta koegzistencija je naoružana koegzistencija.
Stvarnost nije skinula oko sa Emigranta. Ona ga se nije odrekla, i njena
apsorpciona moć samo vreba priliku da se ispolji. Svestan slabosti svog
provizornog položaja, Emigrant nikada ne spava na oba uha.
Sve dok je samo puki incident, anoniman zaustavljeni pokret u obruču
onih još uvek pokretnih, usamljeni azil mira u opštem nemiru, nema izgleda da
održi nepomičnost, a pogotovu da od nje načini revolucionarni argument jednog
savršenijeg konteksta življenja.
Ukratko, on je svestan da je stvaranje vlastitog “sveta-jajeta”
preduslov i garant svake dobre zaštite. Na žalost, on neće na vreme spoznati da
je svaka ideja o nekom sistemu kao odbrani od starog, u stvari i prvi korak
povratka u njega, prvi stadijum buduće totalne integracije.
“Jaje” koje oko svog usamljenog opstanka bude oblikovao, biće slika i
prilika “jajeta” iz koga se izuzeo, reprodukcija njegovih apsurdnih zakona na
dotada slobodne prostore. A smrt, sa svrhom koju joj on bude pripisao, biće
samo završni gest te tihe penetracije.
Smrt od koje je očekivao trijumf doneće mu poraz, jer on neće umreti kao
“čovek onog, svog, sveta”, kao njegov začetnik, njegov prvi znani
mučenik, već kao “čovek ovog tuđeg”, njegov zatočnik, njegov
neznano koji mučenik.
Emigrant je mirovao, ali očuvanje tog statusa nalagalo je izvesnu
aktivnost. Iako rudimentovana, ta aktivnost biće prva kobna premisa preuzeta iz
odbačenog sveta. U njegov mir, u područje njegove “secesije”, biće
prokrijumčarena načela akcije svojstvena onom drugom napuštenom području.
No comments:
Post a Comment