TAMO GDE LOZE PLAČU LXX deo,

 

TAMO GDE LOZE PLAČU LXX deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

14.

V

“Nije problem kako trajati već kako nadživeti. Zamišljena predstava mog jedinstva je jedan nepromenljivi uslov samoidentifikacije. Zato trajati istovremeno znači i podrazumevati da se moje trajanje odvija uvek oko nekog nepromenljivog uslova i da se moja menjanja bitno tog uslova ne tiču.

Ali, nadživeti znači napustiti jedan uslov da bi se kao uslov nastavili. Izaći iz uslova jednog ’zvezdanog sistema’ da bi uslovili drugi. Trajući, mi smo samo objekt nekog uslova, nadživljavajući mi smo subjekt, dakle sami uslov. U sopstvenom životu mi trajemo. Uslov je van nas. U tuđem se nadživljavamo, jer mu postajemo uslovom...”

(Dnevnici, mart 1957. god.)

 

Emigranta sam bio fiksirao kao ličnost, koja je, budući umorna od apsurdnog kretanja, u svetu proklamovanog pokreta zauzela jednu izolovano nepomičnu poziciju.

Time sam hteo da izbegnem sâm proces izuzimanja (leganja, zaustavljanja), jer bi me on uveo u one sukobe koji se inače podrazumevaju, a karakterišu klasičnu građansku dramu kada ona opisuje odnos sredine i jedinke u momentu njene pobune.

Hteo sam da sve učesnike zateknem u znatno kasnijoj fazi, kada su njihove pozicije već trajno razgraničene, i kada je “emigrantski status” glavnog junaka, ako ne shvaćen i priznat za legitiman, a ono bar zastareo kao slučaj, izolovan kao primer, rešen kao incident. Svi napori da se Emigrant pokrene, na noge postavi ili privede nekoj korisnoj akciji, razbili su se o njegovu otpornost.

Sve ucene, molbe, nasilja, pritisci, manipulacije, lukavstva i anateme, sve osude i kazne već su korišćene – uzaman. On je ostao imun prema svim provokacijama osporenog sveta pokreta. Između Emigranta i Stvarnosti sukob je okončan bez pobednika i u vreme drame vlada prećutno primirje.

Uprkos sporadičnim incidentima, ono se poštuje. Poštovanje se odražava na davnašnjoj ravnodušnosti Emigranta prema stvarnosti koju je napustio, i skorašnjoj ravnodušnosti koju ta ista stvarnost prema njegovom otcepljenju imitira. Ali ta neutralnost, ta koegzistencija je naoružana koegzistencija.

Stvarnost nije skinula oko sa Emigranta. Ona ga se nije odrekla, i njena apsorpciona moć samo vreba priliku da se ispolji. Svestan slabosti svog provizornog položaja, Emigrant nikada ne spava na oba uha.

Sve dok je samo puki incident, anoniman zaustavljeni pokret u obruču onih još uvek pokretnih, usamljeni azil mira u opštem nemiru, nema izgleda da održi nepomičnost, a pogotovu da od nje načini revolucionarni argument jednog savršenijeg konteksta življenja.

Ukratko, on je svestan da je stvaranje vlastitog “sveta-jajeta” preduslov i garant svake dobre zaštite. Na žalost, on neće na vreme spoznati da je svaka ideja o nekom sistemu kao odbrani od starog, u stvari i prvi korak povratka u njega, prvi stadijum buduće totalne integracije.

“Jaje” koje oko svog usamljenog opstanka bude oblikovao, biće slika i prilika “jajeta” iz koga se izuzeo, reprodukcija njegovih apsurdnih zakona na dotada slobodne prostore. A smrt, sa svrhom koju joj on bude pripisao, biće samo završni gest te tihe penetracije.

Smrt od koje je očekivao trijumf doneće mu poraz, jer on neće umreti kao “čovek onog, svog, sveta”, kao njegov začetnik, njegov prvi znani mučenik, već kao “čovek ovog tuđeg”, njegov zatočnik, njegov neznano koji mučenik.

Emigrant je mirovao, ali očuvanje tog statusa nalagalo je izvesnu aktivnost. Iako rudimentovana, ta aktivnost biće prva kobna premisa preuzeta iz odbačenog sveta. U njegov mir, u područje njegove “secesije”, biće prokrijumčarena načela akcije svojstvena onom drugom napuštenom području.