TAMO GDE LOZE PLAČU LXXII deo

 

TAMO GDE LOZE PLAČU LXXII deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

14.

VIII

“OBRTANJE NA GLAVU”

Uvođenjem u komad realne, “naše” smrti, smrti koja bi za sve učesnike imala isto doslovno značenje, ja bih svesno pristao na pravila igre, kojima će se Emigrant činom samoubistva tek nesvesno prikloniti. Takva smrt ne bi bila skriveni eksploziv, ona bi postala, odnosno ostala, bitan element unutrašnje kohezije napadnutog sistema, umesto da bude ferment njegovog raspadanja.

 I kada bi sa tim saznanjem umro, Emigrantov poraz bio bi potpun, sa čim sam se još i morao pomiriti, ali bi to bio i naš poraz, a ja nipošto nisam pristajao da i mi delimo gorčinu njegove zablude. Tražio sam jedno, u najmanju ruku, ambivalentno rešenje. Trijumf starog sistema morao bi da bude zasenčen našom nadom da je samo privremen, i da se sa povoljnijim ishodom Emigrantova ljudska pobuna već sutra može obnoviti.

S druge strane, ovako zamišljena drama je svojim formalnim mehanizmima još uvek bila pod tutorstvom klasičnog teatra. Budući da sredina, organizovana na kultu kretanja, ne bi mogla odobriti samoubistvo, jer bi ovo, pri našem značenju smrti, inaugurisalo princip apsolutnog mirovanja kao vrhovni princip savršenog opstanka, bio bih ponovo gurnut u mrežu realnih odnosa.

Pisao bih, u stvari, jednu nadrealističku anegdotu pseudopsihološkog kova, nalik onoj o devojci koja satima stoji na krovu višespratnice samo da bi je od presudnog rešenja bilo kakvog nesporazuma sa stvarnošću odvraćali “fotoroboti” religioznog, filosofskog, socijalnog, emotivnog mišljenja, sa prozora i trotoara: policajci, popovi, ljubavnici, lekari, prijatelji i roditelji.

“Ovoj drami nedostaje revolucionisani pogon, nova i nepoznata energija, neka radikalna izmena u strukturi odnosa, pa možda i u samim pojmovima, neki fundamentalni preobrt ...”

(28. mart 1957. god.)

 

Izraz preobrt kao da mi je otvorio oči. Da, generalni obrt je bio potreban. Korenito novo tumačenje nosećih pojmova. Revolucija odnosa. Paradoks.