TAMO GDE LOZE PLAČU LXXIII deo,

 

TAMO GDE LOZE PLAČU LXXIII deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

14.

VIII

“OBRTANJE NA GLAVU”

“Pretpostavimo da se drama zbiva u svetu u kome smrt nema ono značenje što ga ima u našem. Da bi ovaj preobrt bio potpun, potrebno bi bilo smrti pridati dijametralno suprotan smisao (smisao najsavršenijeg pokreta, recimo, nekog enormnog “skoka” – što ona, uzgred, i jeste), ali u tom slučaju, premda doista radikalan, obrt bi bio nedelatan, jer bi nas, kao i svako obrtanje za 360°, vratio opet na početnu poziciju.

Odnosi bi ostali kvalitativno isti, iste proporcije, isti raspored u istim situacijama. Samo bi se tumačenja preinačila. Sredina bi na samoubistvo Emigranta nagonila jer bi smatrala da je to najsavršeniji način uklapanja u opšti sistem kretanja kome je smrt kruna, Emigrant bi, opet, odbijao da umre, kao što odbija bilo koju drugu akciju osporenog sveta. Odnosi bi ostali realistički, samo bi argumentacija postala paradoksalna... To izvesno predstavlja neki napredak. Ali nedovoljan, neodlučan napredak.

Medutim, ako smrt u tom svetu ne bi imala nikakvo značenje, nikakvo opšte iskustvom verifikovano značenje? Ako bi smrt bila akcija kao i svaka druga, čin čiji se smisao, doduše, ne može spoznati ni prognozirati, ali može na bezbroj načina interpretirati i pretpostavljati, pa onda ni samoubistvo ne bi bilo nešto protivu čega bi se svet a priori morao boriti. Onda se protivu nje ni Emigrant ne bi a priori borio.

U obrtu od 180° smrt je mogla da opstane u oba sveta, u sistemu kretanja kao god i u sistemu mirovanja. Štaviše, mogla bi da bude zaloga njihove privremene koegzistencije. Na Emigrantovoj smrti moglo bi biti ostvareno, naravno prividno, a u tom prividu i jeste ironičnost paradoksa, najviše jedinstvo interesa oba sveta. Emigrant bi sarađivao na sopstvenom ubijanju, da bi njime dokazao premoć svog novog sistema, a osporio vrednost starome, a njegova bi ga okolina pomagala i podržavala u samoubistvu da bi stari sistem učvrstila, a novi onemogućila ...”

(30. mart 1957. god.)

 

“Definitivan oblik obrta (paradoksa). Onaj alogičan uslov koji gledalac mora ’na veru’ da prihvati, onaj neverovatni preobražaj Jozefa K. u bubu, od čijeg akcepta biće kod mene raskidanje kauzalne veze izmedu samoubistva i smrti.

 I Emigrant i njegova okolina, dakle, znaju šta je to smrt – jer ona je u oba ta zavađena sveta zadržala značenje koje ima u našem – ali ne znaju šta je to samoubistvo. Njegov smisao prognozira se na najneverovatnije načine, ono se dovodi u vezu sa svim i svačim, samo ne sa smrću kao jedinom i pravom posledicom.

 Sredina može u samoubistvu videti onaj najviši i najsavršeniji skok (pokret) moguć u svetu kretanja, Emigrant u njemu gleda jedinu mogućnost za ekstremno mirovanje, najsavršeniji separatizam, ali nijedna strana u ovoj parnici ne samo da u samoubistvu kao samouništenju ne vidi totalan raskid sa svim svetovima, već ga, obrnuto, shvata kao totalno integrisanje sa njima, kao maksimalno ispoljavanje i potvrđivanje njihovih unutrašnjih primordijalnih principa ...”

(1.    april 1957. god.)