TAMO GDE LOZE PLAČU LXXIV deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić
14.
VIII
Evo nekoliko ilustracija,
nadohvat izabranih iz rukopisa drame:
SLUGA:
Najzad, hoćete li se vi vešati
ili nećete?
OBEŠENJAK:
Hoću, Emanuilo, hoću...
SLUGA:
Na posao onda, gospodaru, na
posao! Život je
smešno kratak za onoga koji
smera nešto da
postigne...
OBEŠENJAK:
Ali ja nisam govorio o nekom
programu, Emanuilo. Rekao sam da ću se malo o konopče vešati, i to je sve.
SLUGA:
Pa ja nisam teoretičar i nisam
mnogo upućen,
ali mislim da je to u najmanju
ruku nešto
srodno.
OBEŠENJAK:
A ima li to neke veze sa smrću?
SLUGA:
Koliko ja znam – nikakve. Ako ko i nastrada,
to je samo puki slučaj, maler, greška u praračunu...
Sluga
Emanuilo, dakle, ne spori da u samoubilačkom vešanju ima i nešto rizika, no on
ga svodi na rizik koji u obzir moraju uzimati i alpinisti. I oni će umreti ako
im se uže prekine. Eo
ipso, ako se pri vešanju pokida konop, dešava se da i samoubice
stradaju.
O samoubistvu se, zatim, govori kao o hazardnoj
pustolovini, čija je draž u neizvesnosti i otvorenim mogućnostima, kao o
doživljaju što ga imamo prilikom kockanja u novac:
OBEŠENJAK:
Eto, ne zna se čak ni pravo
značenje reči
“vešanje”?
SLUGA:
Pa, upravo to ga i čini
privlačnim za sve slobodne duhove, sve je neizvesno i sve mogućnosti otvorene,
širom i radijalno. Ukratko, to je nešto savršeno, korenito i revolucionarno...
Ali o samoubistvu se govori i
kao o nekom uglednom zvanju:
SLUGA:
Poziv vam fali, gospodine,
poziv!
OBEŠENJAK:
Pa, evo,
sad i poziv imam.
SLUGA:
I šta izvoljevate biti?
OBEŠENJAK:
Obešenjak. Čovek koji se obesio ...
A nešto kasnije kao o pozivu
koji baš i nije bogzna kakav, ali je u svakom slučaju bolji od izležavanja na federmadracima:
OBEŠENJAK:
I
šta ti misliš o tome, tata?
OTAC:
O,
pa tvojoj majci i meni je svejedno, samo da jednom kreneš, da se nečega
prihvatiš. Možda sa konopcem i nećeš baš daleko doterati, ali za početak...
Samoubistvo, dakle, za oca ne
znači i gubitak sina. Naprotiv, ono mu otvara izvesne društvene perspektive.
Kakve su one, to se, doduše, ne zna, ali se pretpostavlja da se vešanjem
stvaraju bar povoljne dispozicije za buduću karijeru tako dragu svim
roditeljima. Očevom “razumevanju” dodaće majka i svoje kad sinu bude poručila
da se, kako ne bi nazebao, prilikom vešanja ogrne. Ali bolje od svega,
višeizvesnost samoubistva ilustruje jedan drugi dijalog između Emigranta i
njegovog oca:
OBEŠENJAK:
Šta je to — vešanje?
OTAC:
Niko živi ti to ne zna, sine.
OBEŠENJAK:
Ali moralo je biti vreme kada
su to ljudi znali, oče.
OTAC:
Možda je i bilo, a možda i
nije. Siguran sam jedino da ti ni u moje vreme niko o tome pojma nije imao ...
Jedino što se, tako, nekakvim predanjem, zna, jeste da je tu nešto vrlo važno
zakopano. Inače se ljudi ne bi...
OBEŠENJAK:
Neko blago?
OTAC:
Verovatno.
OBEŠENJAK:
Povelja o nekom pravu?
OTAC:
Nije isključeno.
OBEŠENJAK:
Slava?
OTAC:
Možda.
OBEŠENJAK:
Moć?
OTAC:
Ko zna.
OBEŠENJAK:
Sreća?
OTAC:
Ne zna se...
No comments:
Post a Comment