Pages

Thursday, April 28, 2022

TAMO GDE LOZE PLAČU LXXIV deo

 

TAMO GDE LOZE PLAČU LXXIV deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

14.

VIII

Evo nekoliko ilustracija, nadohvat izabranih iz rukopisa drame:

 

SLUGA:

Najzad, hoćete li se vi vešati ili nećete?

OBEŠENJAK:

Hoću, Emanuilo, hoću...

SLUGA:

Na posao onda, gospodaru, na posao! Život je

smešno kratak za onoga koji smera nešto da

postigne...

OBEŠENJAK:

Ali ja nisam govorio o nekom programu, Emanuilo. Rekao sam da ću se malo o konopče vešati, i to je sve.

SLUGA:

Pa ja nisam teoretičar i nisam mnogo upućen,

ali mislim da je to u najmanju ruku nešto

srodno.

OBEŠENJAK:

A ima li to neke veze sa smrću?

SLUGA:

Koliko ja znam nikakve. Ako ko i nastrada, to je samo puki slučaj, maler, greška u praračunu...

 

Sluga Emanuilo, dakle, ne spori da u samoubilačkom vešanju ima i nešto rizika, no on ga svodi na rizik koji u obzir moraju uzimati i alpinisti. I oni će umreti ako im se uže prekine. Eo ipso, ako se pri vešanju pokida konop, dešava se da i samoubice stradaju.

O samoubistvu se, zatim, govori kao o hazardnoj pustolovini, čija je draž u neizvesnosti i otvorenim mogućnostima, kao o doživljaju što ga imamo prilikom kockanja u novac:

 

OBEŠENJAK:

Eto, ne zna se čak ni pravo značenje reči

“vešanje”?

SLUGA:

Pa, upravo to ga i čini privlačnim za sve slobodne duhove, sve je neizvesno i sve mogućnosti otvorene, širom i radijalno. Ukratko, to je nešto savršeno, korenito i revolucionarno...

 

Ali o samoubistvu se govori i kao o nekom uglednom zvanju:

 

SLUGA:

Poziv vam fali, gospodine, poziv!

OBEŠENJAK:

Pa, evo, sad i poziv imam.

SLUGA:

I šta izvoljevate biti? OBEŠENJAK:

Obešenjak. Čovek koji se obesio ...

 

A nešto kasnije kao o pozivu koji baš i nije bogzna kakav, ali je u svakom slučaju bolji od izležavanja na federmadracima:

 

OBEŠENJAK:

I šta ti misliš o tome, tata?

OTAC:

O, pa tvojoj majci i meni je svejedno, samo da jednom kreneš, da se nečega prihvatiš. Možda sa konopcem i nećeš baš daleko doterati, ali za početak...

 

Samoubistvo, dakle, za oca ne znači i gubitak sina. Naprotiv, ono mu otvara izvesne društvene perspektive. Kakve su one, to se, doduše, ne zna, ali se pretpostavlja da se vešanjem stvaraju bar povoljne dispozicije za buduću karijeru tako dragu svim roditeljima. Očevom “razumevanju” dodaće majka i svoje kad sinu bude poručila da se, kako ne bi nazebao, prilikom vešanja ogrne. Ali bolje od svega, višeizvesnost samoubistva ilustruje jedan drugi dijalog između Emigranta i njegovog oca:

 

OBEŠENJAK:

Šta je to — vešanje?

OTAC:

Niko živi ti to ne zna, sine.

OBEŠENJAK:

Ali moralo je biti vreme kada su to ljudi znali, oče.

OTAC:

Možda je i bilo, a možda i nije. Siguran sam jedino da ti ni u moje vreme niko o tome pojma nije imao ... Jedino što se, tako, nekakvim predanjem, zna, jeste da je tu nešto vrlo važno zakopano. Inače se ljudi ne bi...

OBEŠENJAK:

Neko blago?

OTAC:

Verovatno.

OBEŠENJAK:

Povelja o nekom pravu?

OTAC:

Nije isključeno.

OBEŠENJAK:

Slava?

OTAC:

      Možda.

OBEŠENJAK:

   Moć?

OTAC:

Ko zna.

OBEŠENJAK:

Sreća?

OTAC:

Ne zna se...

 

No comments:

Post a Comment