TAMO GDE LOZE PLAČU LXXXXVII deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav
Pekić
LEPA KNJIŽEVNOST I
RUŽNO DAVLJENJE
(Treća paranteza : Gledao sam
na televiziji pogreb našeg znamenitog pesnika. Kroz grupu od par tuceta
skočanjenih ljudi, što pobožno prate "smrt kao umetnički čin", veje
snežna mećava, pod kišobranom, s koga se intenzivno cedi vlaga na besedu. V. S.
orator nad grobom, jednako intenzivno misli na vruću rakiju i tako uspeva da
modrom licu obezbedi nešto žalbene topline.
Njegov
lenji glas galopira kroz zimu: "Nenaknadiv gubitak za našu literaturu... U
cvatu kreativnih moći..." Pokojnik je, međutim, imao preko osamdeset
godina i poslednje dane je proveo kraj prozora, gledajući u magle Panonije, po
kojoj su se vukle aveti izgubljenih iluzija.
U
svakom slučaju, od pogreba sam dobro video samo vejavicu. I govornikovo
duguljasto, ipomorfno lice koje se izvanredno slagalo s korotnom kravatom i
snegom u pozadini. Slika je ličila na neuspelu reklamu za zimovanje u
Sloveniji.)
Kravata se zateže. Srce unezvereno tumara po grudima.
Strah, koji se protivu njegove volje rađa, i saznanje da glupu probu kad god
hoće može prekinuti, postaju ponižavajuće intenzivni. Jer, ako se desi čudo, i
ruke odbiju poslušnost, ugušiće se.
Popušta omču pre nego što ga panika nateruje da krikne.
Srce mu se vraća na mesto. Koža na licu bledi. Ne, Jusuf-begu neće biti lako!
Zatim nastavlja od pokreta kojim omča za davljenje postaje kravata.
Ispija poslednji gutljaj viskija, stavlja nekoliko cigara
u džepčić letnjeg kaputa, poslednji pogled baca na rukopis, u kome Jusuf-beg i
Galib Kumrija čekaju na njega da nastave svoj "dubok govor o životu i
smrti", isključuje gramofon, gasi svetlo i odlazi u Klub ...
I sutra je dan. A sve knjige o Turcima još nisu napisane.
(Četvrta paranteza : Ako mislite da u ovom opisu rada jednog pisca nema
istine, laskate mi, ali niste u pravu. Ono što, pišući knjigu, pisac mora o svojoj
temi znati, uvek je manje od onoga što zna.
A ono što zna, uvek više od onog što mu stvarno treba. Ali
da bi znao šta će mu trebati, najpre mora napisati knjigu. A da bi je napisao,
mora o njoj znati više nego što zna. I
tako, kao što vidite ...)
(Književnost, br. 7, 1979)