TAMO GDE LOZE PLAČU LXXVIII deo

 

TAMO GDE LOZE PLAČU LXXVIII deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

14.

VIII

Klasična forma bi me adoptirala. Bio bih pod tutorstvom zakona koje sam sa gnušanjem odbacivao.

Delovao bih u ime kanona koje nisam priznavao. Ponašao bih se kao ateista koji bi svoje neverovanje u Boga izražavao sredstvima neke konfesije. Bilo bi to jednostavno nedosledno i nemoralno.

Najzad, klasična forma bi mi oduzela uživanje u pisanju, a pošto u ono vreme, srećom, književnost još nisam smatrao svojom profesijom, nisam ni imao razloga da bilo kakvim umišljenim dužnostima činim ustupke.

Koju formu onda upotrebiti?

Modernu?

Da, ali šta je to moderna forma?

Za mene je i Pirandello još uvek bio moderan. Pa ipak, moj siže nije pristajao njegovoj dramaturgiji, iako ih je izvestan konstruktivizam spajao. Brecht?

Ne znam šta me je više od Brechta odbijalo: njegovo političko opredeljenje, njegova utilitarna dramaturgija, ili, najpre, njihov ordinaran spoj u njegovom teatru.

Beckett? Ionesco? Adamov? Ja sam ih znao jedva po čuvenju.

Arthur Adamov (1908–1970), pisac drama i jedan od najvećih pobornika pozorišta apsurda, jermenskog porekla, a posle Revolucije je živeo u Parizu. Pisao je pod uticajem Bertolda Brechta.

 Ionescovu Lekciju, Ćelavu pevačicu i Stolice prvi i jedini put gledao sam u izvođenju Ateljea 212. Gledao sam, takođe, i Beckettov Kraj partije u interpretaciji neke dozlaboga rđave studentske amaterske družine. Čekajući Godoa ni do danas nisam video. Pročitao sam ga tek u knjizi Avangardna drama Slobodana Selenića. Od Brechta sam poznavao samo Majku hrabrost, sasvim neprihvatljivu dramaturgiju, uostalom, za moj siže. Sve što sam iz tzv. avangradnog teatra gledao, bilo je posle pisanja Emigranta.

Odbacivši staru formu, ostao sam bez ikakve forme.

Bez drame, takode.

Onda mi je pomogao slučaj, odnosno

ARNOLDOVA PRIČA “BUJI, PAJI”