TAMO GDE LOZE PLAČU LXXXI deo

 TAMO GDE LOZE PLAČU LXXXI deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

14.

 

Iz drugih odlomaka Dnevnika vidi se da ni onda svet jaje nije bio shvaćen kao neka apstraktna kategorija, nabijena isključivo metafizičkim punjenjem. I onda se u njemu, svetu kao jajetu, nazirala sasviim određena, čvrsta forma društvenog postojanja, postojanja u čoporu, organizovana na principima ograničenja (moralnim konvencijama, juridičkim regulama, običajnim normama, silom tradicije, standardima ponašanja, formulama mišljenja, psihološkim zabranama, istorijskim motivima, čulnim predrasudama, nagonima, imitacijama, intelektualnim zabludama, fizičkim deficitima, materijalnim nedovoljnostima, međuljudskim zavisnostima, pa i biološkim kalup-modelima).

Za to ima nebrojeno primera. U Čehoslovačkoj, recimo, posle “februarske revolucije” bio je izvan “jajeta” sin lekara, koji nije mogao na Univerzitet zato što mu je otac buržuj, kao što je izvan “jajeta” na suprotnoj strani, bio sin nekog proletera, koji na Univerzitet nije mogao jer za to nije imao materijalnih mogućnosti.

Primera ima napretek i u efektnijem izboru, a ovaj spominjem stoga što ukazuje na istinu da se na svom društvenom nivou svet ne manifestuje kao jedno »jaje”, nego kao niz hermetički zatvorenih modela, koji tek posredstvom zajedničkog, urođenog mehanizma apsurda, obrazuju »nad-jaje” kao celinu. Tako se i može desiti da ono što je na jednoj geografskoj širini u »jajetu”, izvan njega bude na drugoj, i obrnuto, razume se. (Zdrav čovek na Odeljenju za rak je izvan »jajeta”, koje obrazuje karcinomno stanje, iako je zapravo, samo on, u »jajetu” normalno zdravog sveta, iz kojeg su bolesni od raka isključeni suštinski jednako kao i leprozni.)

Izvan “jajeta” su bednici koji ne učestvuju u opštem blagostanju, pripadnici pobedničke nacije, koji ne dele ni radosti ni koristi trijumfa, iako je on poraz i njihovih neprijatelja (pri čemu su, paradoksalno, stvarno poraženi još uvek u “jajetu”, jer čine integralni deo sistema, drugi pol osovine oko koje se “jaje” u tom istorijskom momentu na okupu drži), oni koji, žudeći za Bogom, ne mogu da ga dosegnu, nacionalno ugnjeteni, verski prokaženi, rasno onemogućeni, klasno eksploatisani, svi progonjeni, neshvaćeni, prevareni, nasukani, bolesni, nesrećni, gladni i otuđeni. I tako dalje, i tako dalje.

                   Kada su ljudi mog socijalnog statusa doživljavali slom Sila osovine, bili su u »jajetu” ukoliko su delili zadovoljstvo zbog pobede nad Nemačkom, ali su bili i izvan »jajeta”, jer ni najmanje nisu delili zadovoljstvo zbog činjenice što je komunistički deo pobede dopao baš regionu, u kome su, zajedno sa Nemcima, pa i više od ovih, na istorijskom gubitku bili i oni.

                               Čini se, na kraju krajeva, da je više onih van »jajeta”, no onih u njemu. Možda smo, zapravo svi napolju, svi izvan. Da li je onda to prazno »jaje” — ono pravo? Da li je to, bez nas, uopšte onda ljudski svet? Ako pak, jeste, onda je upravo to, ta nenastanjena hermetička praznina, prokleta forma, u koju ni istorijom, ni čistim mišljenjem, ni kao vrsta, ni pojedinačno nismo uspeli da se inkorporiramo, pa, nam se stoga ovaj život izvan »jajeta” i čini apsurdnim i besmislenim.

                    Mnogi komunisti, osuđenici sibirsikih logora, iako isključeni iz svog »sveta-jajeta”, nisu se stvarnim izgnanicima i osećali. U svom logoru oni su još uvek bili u svom svetu, i njihovi dželati, komunisti takođe, nisu ih kvalifikovali, uprkos teroru, kao stvarne prognanike iz »jajeta”. Sve je to ličilo na grotesknu suspenziju privremenog karaktera, ili još gore, na prećutnu zaveru krvnika i žrtava vezanih neraskidivim lancima istog ideala, u kojoj je svako obavljao svoj deo posla: krvnici su zbog tog ideala ubijali, a žrtve zbog njega umirale. Sve za istu stvar (mada je oni istom nisu smatrali). Već se nešto drukčiji odnos u sličnoj situaciji zapaža na Golom otoku 1948. godine, ali to nije naša tema.

Ali, jesu li svi oni baš sasvim izvan “jajeta”, ili su tek delom jednim ispali? Ni za mrtve se to sa izvesnošću ne može tvrditi. Koliko su izvan, a koliko unutra, zavisiće od toga traju li još uvek posledice njihovih života. Možda se jedino manijacima može verovati da su doista izvan “jajeta”, i to samo u području, doduše bitnom, koje je uslovljeno prisustvom svesti.

No, problem nije u kvalifikaciji onoga što smo kao sveukupan sistem relacija i njihovih funkcija nazvali Svetom kao jajetom. On je u tipu odnosa prema njemu. Literatura je davno promovisala dramske ili romaneskne junake koji u raznim domenima, na razne načine, i u različitom stepenu isključeni iz “sveta-jajeta”, nastoje da se u njega vrate, da izgubljeno mesto u sistemu važećih odnosa iznova osvoje. Ili se podrobno opisivao sam proces odbacivanja, tokom koga je junak iz sveta bio isključen, ili je zatican u stadijumu već izuzetog, pa se tumačio njegov uspešan ili bezuspešan trud oko rehabilitacije.

                   Kada su ljudi mog socijalnog statusa doživljavali slom Sila osovine, bili su u »jajetu” ukoliko su delili zadovoljstvo zbog pobede nad Nemačkom, ali su bili i izvan »jajeta”, jer ni najmanje nisu delili zadovoljstvo zbog činjenice što je komunistički deo pobede dopao baš regionu, u kome su, zajedno sa Nemcima, pa i više od ovih, na istorijskom gubitku bili i oni.

Mahom je ovaj postupak korišćen kada su za junake uzimani oni koji su izvan »jajeta” i rođeni, već zatečeni u nekom od mogućih izgnanstava (rasnom, verskom, klasnom, nacionalnom  itd.).

Većina romana realističke tradicije koncipirana je na tim osnovama. Pa i kada se za temu uzimao bunt protivu majorizovanih kanona, i sistema okamenjenih vrednosti, pobuna se obavljala u okviru samog sistema, njegovim sopstvenim instrumentima, i to isključivo protivu nekog od njegovih navodno pokvarenih mehanizama, a nipošlo protivu njegove naopake suštine. Bitka se uvek vodila za njegovu unutrašnju reformu, preustrojstvo, u stvari, samo drukčiji izgled jednog te istog “ sveta-jajeta”.