TAMO GDE LOZE PLAČU LXXXII deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav
Pekić
14.
V
Kasnije se, sa novim saznanjima, a naročito sa krizom poverenja u ljudsku istoriju
kao emanaciju nekog višeg smisla bitisanja, javlja u književnosti nov tip
odnosa između individue i stvarnosti, područja u kome se ona definiše prema
“svetu kao jajetu”. Sve više dominira želja da se iz njega izađe, da se izvrši
svesno i dosledno samoizuzimanje, svesno i dosledno samoekstirpiranje iz
sistema koji se u pojedinostima i u celini radikalno odbacuje. A ako je već
neko u toj poziciji zatečen, onda se izlaže njegov, najčešće bezuspešan, trud
da se izvan sveta trajno i ostane. “Jaje” više ne privlači, više ne
zadovoljava, naprotiv, ono odbija, ono se odbacuje.
Ono, dakle, što je ranije kao odbacujuće bilo aktivno, postaje sada odbačeno, pasivni predmet jedne individualne akcije. Tako se stvarnost prikazuje
kao ispražnjeno jaje, čiji mehanizam još deluje, ali to avetinjsko dejstvo neodoljivo podseća
na inerciju strojeva jedne davno izumrle civilizacije, a ljudi na samostalne i
nepomične tačke u prostoru izvan tog besmislenog pokreta.
Razume se, može se sa ironičnim uviđanjem neumesnosti pozicije koja od
prinude čini svoj “slobodni izbor”, reći da onome s gozbe oteranom, da bi
preživeo, i ne preostaje ništa drugo nego da od gladovanja načini svoj sistem, svoj program. Sad svejedno, osnovno uporište je nađeno čim je
preciziran tip odnosa između stvarnosti kao protagona i jedinke kao antagona.
“Emigrant je čovek koji iz
’jajeta’ nije proteran, već je, izvlačeći poslednje konzekvence iz svojih
osećanja, dobrovoljno napustio sistem u kome je formiran, te se nastanio u
nekom nedefinisanom prostoru, u najmanju ruku prostoru koji se tek Emigrantovom
izuzetošću postepeno definiše, i koji, odbijajući sve što iz ’jajeta’ proizilazi,
istovremeno odbija i da mu se suprotstavi...
On smatra da bi suprotstavljanjem,
jednako kao i pristajanjem, narušio svoju nezavisnost, jer bi samim otporom već
priznao važnost uslova koji su mu bili nametnuti. Prihvatanjem izazova učinio
bi prvi kompromis koji bi ga u svet ponovo uvukao...
I onaj prostor izvan “jajeta” organizovan kao
“protivjaje” nužno postaje sistem, ali apsurdnost svakog uzmicanja i izuzimanja
kao god i suprotstavljanja, koju ovakav razvoj sugeriše, nije predmet rasprave.
On misli da samo jednim
totalnim rešenjem može biti postignuta tzv. autarkična sloboda
. . .”
(21. feb. 1957. god.)
“Sasvim je jasno da će se ’svet-jaje’
prema Emigrantu ponašati kao sredotežna sila koja će ga privlačiti samom centru
napuštenog sistema.
Taj pravac privlačenja,
to gravitiranje centru sistema, prisutno u svakom obračunu dogme i hereze,
najbolje se uočava kod tzv. konvertitstva. Obraćenici kao i “pokajnički
izgnanici” nikada se ne vraćaju periferiji nekog učenja, sistema, poretka, tamo
gde se kakva-takva sloboda još i toleriše, gde odstupanja, ako baš i nisu
legitimna, nisu ni kažnjiva, oni srljaju zakonodavnom
centru sistema, gde su zahtevi najekstremniji a kompromisi nedopustivi. Stoga
su konvertiti najvatreniji (i najopasniji) sledbenici sistema koji ih je
pridobio, kao što su pokajnici najgore sluge sistema koji ih je ponovo zadobio.
Kao ameba koja, pseudopodama
usisavajući okolnu hranu, uzima sa njom i sopstvene izlučene otpatke. A iz toga
sledi da se Emigrant ne može sačuvati ukoliko ne postigne neki nivo
organizacije svoje autarkične ’slobode’. Bez odbrambenog sistema (opet, dakle, sistema), nema on nikakvih izgleda da opstane...
Svakako, on mora najpre da nađe neko uporište oko kojeg bi se taj budući
zaštitni sistem organizovao, nešto kao fetus novog sveta.
Takav fetus biće začetak novog ’jajeta’, nove celine, celine za sebe...”
(22. feb. 1957. god.)
Dva su momenta od presudne važnosti za definisanje emigrantskog statusa glavnog
lica: da je postigao ili da je na putu da postigne ono što zamišlja kao autarkičnu slobodu, i da strasno
teži onome, što takođe zamišlja da je njegova celina.
“Celina, to je ono što
Emigranta (a i mene) uzbuđuje. Želi da pojmi celinu kojoj je njegov opstanak
pridodat, i kojoj ga instinkt upućuje ...
Da oblikuje želi svoju Celinu
kao da je ona objekt njegove suverene volje i ilovače za njegove stvaralačke
talente. Da je definiše ma i u onoj talasavoj nestalnosti, koja mu čak i tvrdi
svet činjenica prikazuje kao nerazabirljivu emulziju senki, kao emisiju nekog
stalno promenljivog svetlosnog izvora.
Da Celinu svoju ščepa da bi
izbegao očajavajuću provizornost i ovekovečio nekom nužnošću bednu slučajnost
svog života, nekim ciljem ponižavajuću njegovu nesvrsishodnost. Emigrant u
području imaginacije, ja u području racionalnog...”
(25. feb. 1957. god.)
“Autarkija nije i sloboda.
Autarkija je samo prema svetu izgrađena, iz njega isečena nezavisnost. Kao
kriška voća koja se, oteta, kusa za nekim drugim stolom. Ona ne zadovoljava
nijedan nivo idealne slobode, čak i kada nevešto imitira njene izglede. U svom
kratkom i sočnom snu ona slobodu samo priviđa...
Autarhija je nesavršena jer,
pretpostavljajući nezavisnost od sveta, ne postiže nezavisnost sveta od sebe.
Ne ustanovljava nezavisnost čak ni kao dnevnu, tekuću ’laičku’ slobodu, jer
’sebe’ oslobađajući, ne oslobađa ’od sebe’. A navodnice ovde služe da je
degradiraju na nivo jedne mehaničke nezavisnosti, i da od nje emancipuju
stvarnu slobodu, ukoliko je ona moguća...
Idealna autarkija bi morala da bude dvostrana,
recipročna, dvopolna, morala bi da daje
slobodu koju za sebe izgrađuje, da predmet svoje aktivnosti (naše pojedinačno
postojanje) bez ostatka iz sveta iščupa . ..
Contradictio in adjecto je sloboda koja deluje. Fiktivna je ako zaostaje iza
obima svoje autogeneze. Delujuća sloboda, deluje protivu sebe; dezavuiše svoju
prirodu, ukida se u onome bitnom što je čini pojmom...”
(26. feb. 1957. god.)
“Model idealne slobode.
Idealno slobodan mogao bi da bude samo jedinopostojeći opstanak (a da drugi ne
samo da ne bi smeli da budu realizovani, nego za to ne bi smeli da imaju ni
teoretsku mogućnost).
Opstanak autogeničan,
apsolutan, neograničen. Kao opstanak Boga. I to samo dotle dok svoju slobodu ne
upotrebi na stvaranje neke činjenice.
Proizvođenjem činjenice izgubiće takav opstanak svoju slobodu, pa ma ona bila i
božanska, jer će se svaka novoizvedena činjenica spontano ponašati kao nov svet uslova, koji će se morati poštovati i prema
kome će se sada već navodna sloboda morati određivati...”
(27. feb. 1957. god.)
Ciilj Emigranta je bio ostvarivanje celine i postizanje autarkične slobode. Najpre utvrđivanje independentnog položaja prema napuštenom “svetu
jajetu”, a zatim ostvarivanje nove Celine, novog, na toj nezavisnosti
zasnovanog, sistema.
To je, razume se, bilo nemoguće.
Nemoguće je protivu jednog sistema ustajati stvaranjem nekog drugog, pa ma ovaj
bio i savršeniji. Na taj se način prećutno prihvataju uslovi koje je stvarnost
već nametnula kao neizbežni sine qua non opstanka. Takav pobunjenik prema
stvarnosti stajao bi u istom odnosu u kome prema pravom protivniku stoji
sparingpartner. Borba bi bila “nameštena”.
Eto, upravo tu nemogućnost ja sam hteo dramski da ilustrujem.
Tip vazalnog odnosa, odnosa pojedinačne i opšte stvarnosti u sukobu, bio je utvrđen. Vreme je bilo da se ako njega konstituiše neka fabula, neka radnja.
No comments:
Post a Comment