TAMO
GDE LOZE PLAČU LXXXV deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav
Pekić
14.
I još nešto. Sve interpretacije značenja
samoubistva su pozitivne (to je unosan poslovni angažman, odlučujuči skok u karijeri,
obećavajuća pustolovina, dobro ulaganje, izvrsna zabava u dokolici, put ka
slavi, bogatstvu ili moći, obezbeđivanje najvišeg prava, naučni eksperiment od
prvorazrednog značaja itd.), a samo u slučaju Ispovednika kao čuvara Režima
večnog kretanja, kvalifikacija je zavisila od odnosa tog određenog samoubistva
prema višim društvenim i državnim interesima. Iako je ovim narušen jedinstven
sistem reakcija na Emigrantov čin, izuzetak je nalagala potreba za političkom
aktuelizacijom teme, koja se ionako već isuviše udaljila od prepoznatljivog
života.
“U jednom takvom društvu, mlad čovek odlučuje da se obesi. Naravno da ni on nema jasnu predstavu o prirodi smeranog postupka, ali za razliku od sredine, poseduje on stvaralački elan, a iznad svega enormnu potencijalnu energiju oličenu u strasnoj potrebi da nešto značajno, radikalno preduzme i najzad stane na svoje noge. Jer, na žalost, mladi čovek je gotovo čitav život u krevetu proveo. Ne, nije bio bolestan. Ni lenj. Tek malo umoran, ponešto indisponiran. Prilegao je da se odmori i ostao tako ležeći kao proštac dvadeset i sedam godina.
Tek sada uviđam da se vreme Emigrantovog
izuzeća iz sveta u godinama tačno poklapa se eremitstvom Arsenija Njegovana,
mada pri pisanju romana taj broj “27” svesno
nisam imao u vidu.
Odmoren, odlučuje da
ustane i da se baci na izvršenje svog plana. Potrebno je nadoknaditi izgubljeno
vreme i prečicom iživeti život. Za početak pada mu na pamet da se obesi. Najpre
će se obesiti, a zatim će već videti šta mu je dalje činiti...”
Ovaj rezime pokazuje uočljiv napredak u
oslobođenju od uticaja filosofske “predistorije” rukopisa, koja je pretila da
uništi svaku stvarnu dramsku istoriju, i što je
najbitnije, svi su svesni elementi odnosa
povučeni u pozadinu, tamo iza sopstvene prividno realne
projekcije, pa Emigrantova biografija, postaje i biografijom naših podsvesnih
težnji, a njegova “revolucija” prototip suštinske revolucije, čiji domašaj u
otvorenom svetlu pokazuje iluzornost onih koje su zasnovane samo na promenama
ekonomskog izgleda jednog sistema.
Emigrant se neće svesno
iz sveta izuzeti, kako je to prethodnim razmišljanjima bilo sugerisano. Neće
leći zato da bi u svetu pokreta, svojom
nepomičnošću začeo jedan bolji antisvet – svet mira. On se neće separirati iz kontestacionih
motiva, niti će išta preduzimati iz programskih razloga. Neće u tom pravcu ni
razmišljati, pogotovu ne onako kako sam ja to činio.
Svet pokreta oko sebe on neće javno poimati kao decidirano
neprijateljski nastrojen svom nepomičnom položaju.
I najzad,
on neće izabrati samoubistvo kao čin konačnog raskida sa svetom, već kao čin
(prividno, razume se) najpotpunije integracije sa njim. Leći će upravo kao
Arnoldov Vili jednostavno stoga što je bio “malo premoren”, a odbijaće svaku
akciju, ne stoga što se time doslednije izdvaja iz sveta pokreta, već stoga što
još za pokret nije spreman, što se za njega nije osposobio. Dublji razlozi tog
umora – naša
apsurdna pozicija u apsurdnom svetu – moći će se tek naslućivati, ako za to bude bilo
potrebe.
Najzad, kada bude osetio da se dovoljno rekreirao, on neće razmišljati kako sasvim da se “smiri”, i svoj svet dovede do krajnjih
konsekvenci u stvaranju sopstvenog “sveta-jajeta”. Naprotiv, težiće da se što
efikasnije pokrene, pristajući pri tom na sva
značenja ovog čina samouništenja u svetu iz koga se leganjem izuzeo. Pravi
program –
samoubistvo kao konstituisanje sopstvenog režima opstanika – biće samo naličje, ali
bitno naličje, njegovog dramskog ponašanja.
Taj raskorak između prividne radnje i njenog
unutrašnjeg sadržaja, u kome je skrivena izvesna poruka, evidentiran je gotovo
na svakoj stranici teksta. No on nije uvek lako uočljiv. To je stoga što smo i
mi, gledaoci, u stvari, pripadnici sveta pokreta, kompatriote
i saveznici ljudi iz Emigrantove dramske sredine, pa će i pred nama (prividno, razume se) Emigrant gledati da sačuva
svoju tajnu, da (prividino, takođe) zakonspiriše svoj destruktivni angažman, da nas zavara, uljuljka,
pasivizira spram svog bunta:
svi njegovi postupci izgledaće nam stoga kao
iskren pokušaj da se među nas reintegriše, a ovamo, u svom stvarnom dejstvu
(koje baš i neće biti tako prividno) oni će naš svet razarati u njegovoj bitnoj
pretpostavci, sposobnosti i svrsishodnosti bilo kakve promene. Ne bojim se reći
da se ovako shvaćena ideja može nazvati i reakcionarnom, ali
ona ima i svoje progresivnije izglede. Prepuštajući
drugima ovaj “napredniji” smisao drame, ja se lično zadovoljavam njenim
“nazadnim” značenjem.
“Drama priča
kako su njegovu odluku o samoubistvu primili reprezenti društva: njegov sluga,
otac, ljubavnica, prijatelj, učitelj i ispovednik; kako su je shvatili u
kontekstu svojih dispozicija i kako su se u njegovu akciju umešali; najzad,
kako se pod tim okolnostima mladić obesio, da tek potom njegova okolina, sa
zaprepašćenjem, nevericom i bolom, konstatuje kako je on, eto, pri tom i umro .. .
Očigledno
je, međutim, da se ovo pojedinačno nesrećno iskustvo ne sme generalisati,
glupom slučajnošću ovo se vešanje nepovoljno završilo, ali se za druga ništa sa
sigurnošću ne može predviđati. Naprotiv. O pravoj prirodi tog čina, a pogotovu
o njegovom značaju za ljude, ne može se posle mladićevog samoubistva kazati
ništa više nego što se moglo i pre. Može se samo pretpostavljati, nagađati i
kombinovati...”
Da se finale ne bi
opteretilo digresijama, ove naknadne pretpostavke nisu tretirane. Uostalom,
pozicija preživelih nije za ideju komada ni od kakve važnosti. Ona je bila
čitavo vreme tu samo kao neki drugi aranžman, neka druga orkestracija jedne
jedine – Emigrantove
teme. Važno je bilo jedino da osetimo kako je Emigrant ipak iskusio pravo značenje smrti, kako je, ma i u onom
kratkom blesku predsmrtne spoznaje danom svakome čoveku, uvideo da se baš
njenim biranjem definitivno i nepovratno srodio sa apsurdom.
No comments:
Post a Comment