TAMO GDE LOZE PLAČU LXXXVI deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav
Pekić
14.
X
KRATKA BIOGRAFIJA DRAME
Drama je bila završena početkom juna 1957. godine, i odložena u jednu od
fijoka u kojoj su tada tavorile i sve druge moje “književne akcije”. Iako sam
neprestano govorio da ću je poslati nekom pozorištu, samo dok je “još imalo
usavršim”, dok ne obavim “izvesne korekture”, “dok tekst ne odstoji” (čime sam,
zapravo, ironično ponavljao Emigrantove uobičajene fraze po kojima če on
“ustati čim se malo odmori”, “preduzeti nešto čim ojača”), intimno sam bio
svestan da do toga nikada neće doći, i da ta drama, uspela ili neuspela, ne
izražava dovoljno ni kov moje inspiracije, ni moje najdublje duhovne interese.
Sa njom se, međutim, dogodilo ono što će se nekoliko godina kasnije
dogoditi sa jednim fragmentom iz Vremena čuda,
koji se bez mog učešća i znanja pojavio u listu Vidici
pod naslovom “Isus Kirenjanin”. Tako je i “Emigrant” dospeo do reditelja Arsenija Jovanovića i ovaj
je ispoljio prilično živu želju da ga režira.
Arsenije Jovanović (1932), pozorišni, radio i TV reditelj, pisac,
profesor na FDU Beograd do racepa Jugoslavije. Fulbrajtov stipendista i
gostujući profesor u SAD. Jedanaest godina upravnik Narodnog pozorišta u
Beogradu, a posle umetnički direktor Bitef pozorišta.
“A. J. misli da Emigranta treba davati kao
grotesku, onako kako je u podnaslovu i naznačeno. Neka se značenja moraju kamuflirati, druga eliminisati. Dijalozi se moraju
sažeti sa 80 na 40 strana. Ima ponavljanja, varijacija na temu, različitih
izgleda istog paradoksa. I nešto deficita u čistoj akciji. I po njemu je sluga
Emanuilo modus vivendi drame gotovo koliko i Emigrant, mali metafizički motor
koji ideje puni dramskom energijom.
U celini komad je crn, ni najmanje ne podstiče optimizam, što njemu – A. J. – i odgovara. No veliko je pitanje hoće li to odgovarati onima koji u rukama drže ključeve repertoara. Scena i režim Ateljea najbolje bi joj odgovarali. A od glumaca – mladi, naravno: Pleša, Simić, P. Lakovi, Slavenski. Dramu je pokazao profesoru S. Bajiću kome se svidela, mada nalazi da je u priličnoj meri nehumana.. .”
Branko Pleša (1926–2001), glumac i reditelj. Član Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu, redovni profesor Akademije umetnosti u Novom Sadu. Završio glumačku školu u Zagrebu i Akademiju u Beogradu. Glumio u više od 20 filmova i nebrojene uloge u pozorištu. Dobio je mnoge domaće i inostrane nagrade.
Nikola
Simić (1934), glumac, član JDP. Diplomirao na Akademiji u Beogradu. Glumio je u
mnogim pozorišnim predstavama i filmovima i dobio brojne domaće i inostrane
nagrade.
Predrag
Laković (1929–1997),
glumac. Član JUP. Diplomirao je na Akademiji u Beogradu. Ostvario je mnoge
uloge u pozorištu i na filmu. Dobio je brojne nagrade u zemlji.
Petar
Slavenski-Stojanović (1924–2002), glumac i režiser. Član Srpskog narodnog pozorišta
u Novom Sadu, a kasnije u JDP režirao i glumio. Brojne predstave je režirao i
igrao u njima i dobijao nagrade za svoj rad. Bavio se i voditeljskim poslom na
radiju i TV.
Prof. Bajić mi je u jednom razgovoru
predočio neke svoje ideje na temu apsurda čovekove pozicije. Štaviše, on ih je
izneo u obliku sižea za jednu dramu pod naslovom „Radijacije“. Obrt koji
je u njoj bio primenjen, u priličnoj se meri podudarao sa tipom obrta u mojoj,
pa mi je ovo naknadno isprobavanje mog ključa na tuđim
vratima, pomoglo da ga bez straha upotrebim.
(3. jan. 1959. god.)
Ali ni do kakvog aranžmana nije došlo. Najlakše bi bilo tvrditi da
ovakva underground predstava nije odgovarala
puritanskom razdoblju jednog postrevolucionarnog društva, koje se, u paničnom
strahu od infekcije zapadnjačkom dekadencom, tek u medicinski opreznim dozama
upoznavalo sa dramaturgijom jednog Ionesca i Becketta, potvrđujući tako staru
istinu da je prvi akt jednog zatvorenog sistema presecanje svih komunikacija sa
svetom i sprečavanje dovoda svežih informacija i novih shvatanja. Ne sporim da
je deo istine i u tome ležao.
No biće pre – neka mi moj
prijatelj Arsenije oprosti na ovoj otvorenosti – da je on, budući tek završio Pozorišnu akademiju, tražio sigurniji put
u karijeri. U svakom slučaju, drama se vratila u udobnu pomrčinu fijoke da tamo
sačeka poziv iz Kölna, u jesen 1969. godine, i da ponovo vaskrsne kao
radio-igra, 7. septembra 1970. – na
nemačkom jeziku.
No comments:
Post a Comment