TAMO GDE LOZE PLAČU LXXXVII deo

 

TAMO GDE LOZE PLAČU LXXXVII deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

XI

"OBEŠENJAK" KAO MUTANT IZMEĐU POZORIŠNOG KOMADA I RADIO-DRAME

“Šta učiniti? Izvršiti banalnu adaptaciju komada za radio i ostati pri ideji koja me možda više i ne izražava (ako je to ikad činila), ili preispitati koliko se moje današnje stanovište sa njom poklapa, pa izvlačeći zaključke iz eventualnih razlika, primeniti ih u strukturi drame.

 Ako bi se zadovoljio prostom radio-transkripcijom, posao bi nesumnjivo bio lak ali, bojati se, i nedovoljan, jer nemam izgleda pukim tehničkim izmenama ni da načnem pozorišni duh u kome je kao u prethodnom uslovu drama pisana. Ako bi se za drugi put odlučio, moglo bi me to, u slučaju inkompatibilnosti sa ondašnjim idejama, dovesti do potpunog odbacivanja rukopisa i pisanja nekog novog, za šta baš nemam ni vremena ni volje...”

(26. dec. 1969. god.)

 

“Danas sam u pogledu drame za Köln doneo ’solomonsko rešenje’. Ono baš i ne služi na čast mojoj književnoj i poslovnoj savesti, ali je kao i svako pragmatično rešenje – efikasno u svom kompromisu između bezobzirne savesti i obzirne nesavesnosti.

Proveriću najpre koliko je rukopis iz 1957. godine aktuelan, pa ako ustanovim da sam sve njegove ideje već odavno odbacio: jednostavno ću im promeniti tehničke oznake i poslati ih kao svoje. Ukoliko, pak, ustanovim da moje tekuće ideje sa ovim starim još uvek korespondiraju, upustiću se u one korekture koje će ih dovesti na današnji nivo...”

(27. dec. 1969. god.)

 

Srećom po moje samopoštovanje desio se drugi slučaj. Još uvek sam, u presudnom značenju Ideje, ovu dramu mogao da smatram svojom. U onom, pak, u čemu to nisam mogao, korekture nisu pretile većim teškoćama. U tehničke prepravke koje sam obavio da bi je prilagodio radiju neću se upuštati.

S obzirom na to da sam pozorišni medijum poznavao malo, a radio nikako, nego da sam, u stvari, dramu prevodio iz stanja, koje sam zamišljao kao teatarsko, u stanje, koje sam, opet bez neke ozbiljnije podloge, zamišljao kao radiofonsko, pretpostavke moje adaptacije bi mogle da izazovu smeh. Takođe neću govoriti o sažimanjima koja su bila znatna i u propast odvukla preko trideset strana rukopisa.

Osnovne promene zbile su se na planu aktuelizacije drame i njene angažovanosti.

Aktueizacija se ogledala uglavnom u interpolaciji nekih novih motiva – tema dana – na mesto starih, čiji je “radni vek” prošao. Na primer:

SLUGA:

Da ste bar eksere poboli, o vama bi se pisalo kao o fakiru, a ovako se govori kao o lenjom, nesposobnom sebičnjaku koji ne leži čak ni iz protesta, već zato što je umoran. I to je, molim vas lepo, neki razlog za uvažavanje danas!

(Istaknute reči u citatima iz Drame u ovom poglavlju obeležavaju ona mesta na kojima su za stare sadržine uvedeni novi aktuelni pojmovi.)

Danas kada su svi u pokretu, u gužvi koje nije bilo od seobe naroda, kada svi nekuda jure, za nešto se otimaju, nešto traže, ištu, premeštaju, razmeštaju, za nešto se bore, za nečim žude! I dok se sve to zbiva tako čudestveno lepo i smušeno, gospodin čmava pod dunjama, na federmadracima... Ali kome ja ovo pričam? 

    Citiram: Poručnik američkog ekspedicionog korpusa u Vijetnamu, Vilijem Keli je samo 16. marta 1968. godine mitraljirao ili kako se to vojničkim žargonom kaže “mecima zalio” oko stotinak seljaka u naselju Song-Mi. Sa vašim larviranim sposobnostima, vi ih ne biste “zalili” manje, a ja lično, paru bih na vas turio... Vi biste goreli blistavije od budističkih kaluđera, ušli u Češku pre Rusa...

SLUGA:

Vaš gospodin otac mi je baš nedavno rekao: zašto moj sin, onamo iznad postelje, ne obesi neki amblem, parolu, transparent, nešto na formu proglasa, protesta, manifesta, ili bar kakav barjak da pobode, onda bi njegovo izležavanje imalo smisla, i ja ne bih morao da crvenim...

SLUGA:

Jedan od mojih poslodavaca bio je fabrikant, ogavni truli parajlija, pa se iz klasnih pobuda obesio o pozlaćanu žicu. Dočim se proleteri vešaju o svoje okove. To im nalaže revolucionaran instinkt, a i nemaju ništa do bukagija. O šta se vešaju intelektualci sam bog zna, kod njih vam je sve nekako maglovito, šućmurasto, na tri ćoška. Čak su im i štrange na tri ćoška kao saobraćajni znaci...