TAMO GDE LOZE PLAČU LXXXVIII deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav
Pekić
XI
OBEŠENJAK KAO MUTANT IZMEĐU POZORIŠNOG
KOMADA I RADIO-DRAME
SLUGA:
I tamo smo
se pobratimili mada to kod nas komunista nije običaj.
OTAC:
Pa još na stepenicama ste
bili hrišćanski socijalist!
SLUGA:
Levog smera, gospodine, ali
ja sam kao sluga navikao da žurim.
OTAC:
Uhvatite ga ispod levog
pazuha, doktore, znate li šta je to levo?
SLUGA:
Ovo vam je levo, doktore!
UČITELJ:
U moje vreme levo je bilo
jedno, a sad je drugo. Ko bi se tu snašao?
SLUGA:
Kao radikalni anarhist valjda znam šta je levo?
OTAC:
A vi, Emanuilo, opet promenili farbu?
SLUGA:
Glavno je da sam ostao sluga, zar ne?
U domen aktuelizacije svakako spada i moto kojim je drama posvećena
uspomeni na tragično samospaljivanje Jana Palaha.
Uopšte, može se reći da je ceo rukopis naknadno osenčen tmurnim bojama
svojstvenim atmosferi koja je pratila sovjetsku okupaciju Čehoslovačke, kao i
izvesnim razočarenjem zbog, pri trezvenijem rasuđivanju, sasvim očekivanog i
neizbežnog opadanja vitalnosti studentskih osporavanja u svetu i kod nas.
(Opet smo, naime, što veli Musset, seli na vreću vapna, punu mrtvačkih
kostiju, i ogrnuvši se ogrtačem sebičnjaka, nastavili da cvokoćemo od zime.)
Ovde korespondencije rukopisa sa realnošću nisu uvek flagrantne, ali se
manifestuju zaobilazno, izvesnim naglašenim individualizmom, izvesnom
asocijalnošću koja se javlja u Emigrantovom stavu prema velikom poduhvatu
njegovog života – samoubistvu. Na
primer:
OBEŠENJAK:
U božju mater! Obojica u majčinu! I da znate neću se za vas vešati! Ne zaslužujete vi to! Sam ću se obesiti! Sam za sebe visiti! I svima ću objaviti da to za sebe činim! Neću da budem novi Hristos! ...
OBEŠENJAK:
Ali sad sam se pokajao, napokon mi je došlo iz dupeta u glavu da mene ni
vešanje neće izmeniti na bolje... Neću
se, druže, vešati ni iz personalnih ni iz generalnih razloga, uopšte se neću
vešati! ...
U pregovorima što
ih vodi sa Ispovednikom (Islednikom, naravno), oko legalizovanja svog
individualnog čina, pored nesumnjive ironije s kojom on argumentiše pristajanje
na administrativno “podruštvljenje”, “podržavljenje” (“nacionalizaciju”)
sopstvenog samoubistva, ima i nekog iskrenog povlađivanja, odustajanja od
revolucionarnog kursa, nešto od stvarne izdaje
vlastitih ideala.
No ovakve promene pre spadaju u novo angažovanje
nego u aktuelizaciju drame.
U istoriji pisanja ove drame, sa gledišta njenog angažovanja, postojala
su, u celini uzev, dva oštro razgraničena procesa:
1. Proces dezangažovanja. On se odvijao u radu na prvoj, pozorišnoj verziji, 1957. godine.
Pokušao sam, naime, da dramu rasteretim obaveze da initerpretira moj sukob sa
stvarnošću, a pogotovu njegov društveno politički vid. Hteo sam da sprečim da
se drama bilo gde konkretizuje, da ne bi izgubila univerzalnost i važenje za sve stvarnosti.
2. Proces reangažovanja. On se odvijao u radu na drugoj, radiofonskoj verziji, 1969. godine, i
bio je reverzibilan. Svuda tamo gde sam, u
staroj, izbegavao neposredni angažman, sada sam na njemu insistirao, u velikoj
meri dopuštajući da, na račun univerzalnijeg značenja opšte ideje, do izražaja
dođe njeno značenje po moj život i obračun sa mojom stvarnošću.
(Bio je to danak opštem duhu pobune, duhu permanentne odgovornosti koja se
vraćala svom legitimnom izvoru –
pojedinačnim ljudima, pošto je toliko vremena bila uzurpirana od strane
asocijacija na svim nivoima.)
Taj angažman je vidljiv gotovo na svakoj strani, ili kao prisustvo
ideje, ili kao prisustvo nekog aktuelnog fakta, ili u kombinacijama oba
elementa, a sa najkonkretnijom preciznošću izražen je kroz uvođenje u dramu unutrašnjeg monologa, u kome Emigrantovo fizičko
prisustvo na sceni samo posreduje mom glasu, mojoj
zbunjenosti, mojim dilemama i mojim neraspoloženjima.
Možda bi najverniju sliku tog procesa dezangažovanja i
angažovanja pružio komentar naslova, od kojih je svaki, neko vreme stojeći u
čelu drame, izražavao pomeranje akcenata sa jednog na drugo značenje iste
ideje:
No comments:
Post a Comment