TAMO GDE LOZE PLAČU LXXXX deo

 

TAMO GDE LOZE PLAČU LXXXX deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

LEPA KNJIŽEVNOST I RUŽNO DAVLJENJE

"Jusuf beg Balipašić je prekrštenih nogu sedeo na afganskom šiljtetu i na pergamentu, bronzanom kopčom pričvršćenom za tablicu od fildiša, ispisivao oproštajne redove ispovesti Alahu, Jedinom i Svemogućem. A i Svevidećem. Jer da će oko ovog sveta na njegove reči pasti, pa i ako padne, razumeti ih, nije bilo izgleda:

'Dato, alahunèmrìl , u Beogradu, jedanaestog dana meseca rebiul-èvela , godine od hedžire 1242 ili po krestijanskom računanju – avgusta tridesetoga Leta gospodnjeg 1830 ..."

(Dnevnik, 1976)

Ovo je početak jednog poglavlja II dela Zlatnog runa. Turski plemenitaš imaginarni Jusuf Balipašić još nije postao istorijski Halid beg. Još je bio u nemilosti Porte i oko vrata mu se stezao gajtan piščeve mašte. Preživeo je ušavši u jednu istorijsku ličnost i balkansku špijunažu. Umesto da trune pod zemljom, čije je Kneževe, na inicijativu Simeona Grka, prodao dahijama, može, na dan čitanja Hatišerifa, godine 1830, da s tim istim Cincarinom – trguje.

Dahije su bile vođe osmanlijskih janičara u Beogradskom pašaluku kojim su upravljali nezavisno od centralnih vlasti od 1801. do 1804. godine. Četvorica dahija, Aganlija, Kučuk-Alija, Mula Jusuf i Mehmed-Aga Fočić  su 1801. godine izvršili atentat na beogradskog vezira Hadži-Mustafa pašu, podelili pašaluk između sebe i zaveli strahovladu koja je kulminirala 1804. sečom srpskih knezova. Pogubljeni su u pobuni koja je značila i početak Prvog srpskog ustanka.

Hatišerif je svojeručno pismeno naređenje sultanovo, koje mora odmah da bude izvršeno; najviši turski državni dekret. Novi Ustav Srbije, tzv. Turski ustav, donet je 1838, u sporazumu Rusije i Porte u formi Hatišerifa. Turski ustav je kneževu vlast ograničio uspostavljanjem Saveta od sedamnaest članova – ustavobranitelja,  izabranih iz redova najuglednijih starešina.  

Cincari – romanski narod koji živi na Balkanskom poluostrvu, pretežno u severnoj Grčkoj, Albaniji, Makedoniji i Bugarskoj, Rumuniji i jedan broj u Srbiju. Nemaju svoju državu;  govore cincarskim jezikom koji pripada romanskoj grupi indoevropske porodice jezika; uglavnom su pravoslavne veroispovesti. Nekada su bili poznati po bavljenju trgovinom, stočarstvom, ugostiteljstvom itd.

Prvobitni krvožedni koncept poglavlja odbačen je za račun posedoždernog. Odbačen, ali ne i bačen.

(Prva paranteza: 1966, radio sam u Kijevu na nekom filmu, koji, srećom po mene i umetnost, nikad nije snimljen. Tamo sam upoznao predsednika Udruženja ukrajinskih pisaca, druga Z. Iako tek u srednjim godinama, drug Z. je već uspeo da svojim delima jarko i poetično osvetli skoro sve značajne izglede domaće stvarnosti. Ostavši bez tema, odlučio je da se baci na Evropu. Evropu u celini. Evropu u geografskom, istorijskom, sociološkom i psihološkom smislu. Evropu u godini 1945.

Što zapadnije od Dubrovnika nikad nije bio, nije ometalo rad. Naprotiv. Podsticalo je maštu. Mašta se hrani tajnama. Poznavanje stvari zbunjuje, ograničava, suši. Nema ništa stvaralački abortivnije od činjenice koja se ne sme zaobići. A povrh svega, jedna verifikovana činjenica pripada ili može pripadati svima. Jedna uspela fantazija – samo roditelji, piscu. Tako je drug Z. u tri toma obavio posao sa "Evropom u celini". Posao sa izdavačem, međutim, nije išao tako glatko. Evropa se, naime, nije mogla braniti. Izdavači, izgleda, jesu. Čak i za ruske stepske pojmove delo je bilo preveliko.

Protivargument druga Z. da je i Evropa prilično velika, nije upalio. Morao je izbaciti ceo tom, u svemu oko pet stotina strana. "Šteta", kazao sam sa stvarnim razumevanjem. "Ništa ne mari", odgovorio je drug Z. staloženo. "Ubaciću to u drugi roman". "Kakav drugi roman? Pa sa Evropom ste završili?" "Ima i drugih kontinenata", podučio me je drug Z. ... "O Aziji, na primer, nisam još ni reč napisao".

Blagodareći štedljivosti druga Z. sačuvao sam eliminisano poglavlje o nesrećnoj sudbini Jusufa bega Balipašića i uverio se da je moj kijevski učitelj spisateljskog cincarluka u pravu. Ako ništa drugo, poslužiće nam sada za jedan eksperiment, neku vrstu očigledne nastave iz književne praktike. Produžićemo malo priču o Jusufu begu. Tek toliko da uđemo u tehničke komplikacije.

Promenićemo zatim temu i pokušati da dočaramo barem deo onoga što bi njegov tvorac morao ili mogao misliti dok ga stvara. Varijeteti su bezbrojni, ali se nadamo da ćemo, nezavisno od ironije bez koje se profesionalne ispovesti ne mogu pisati, uspeti da pogodimo duh takozvane kreacije. Unapred se izvinjavajući onima koji još veruju da je dobra literatura posledica srećnog spoja dara i iskustva, dva čuda dakle, posadimo našeg pisca za sto i pokrenimo mu pero, da nastavi tamo gde sam ja godine 1976. stao: