TAMO GDE LOZE PLAČU LXXXXI deo

 

TAMO GDE LOZE PLAČU LXXXXI deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

LEPA KNJIŽEVNOST I RUŽNO DAVLJENJE

"Pred vratima Jusuf-begovih ličnih odaja stajao je krvnik Galib Kumrija i osluškivao. Ništa čuo nije. Biće mu starac hizmet  učinio, oduzeo posao iz ruke. Alah beásuni vèrsuni ! – Bog mu belaj na vrat! Galib Kumrija nije mario da davi ljude. Nipošto zbog opasnosti da pri tome i sam bude ozleđen. Nje najčešće nije bilo. Većina carskih osuđenika već je iznutra bila mrtva dok im je on spolja tek obavijao svileni gajtan oko vrata. Ostatak posla je izvela njegova atletska snaga, oštar pokret šaka u stranu i ujednačen pritisak kolena o grudi.

Službu nije voleo zbog podmuklog izraza na licu onih pred koje je kao èđel crnih krila stao. Ako je ispio otrov, Jusuf beg bi ga zaista zadužio. Njemu bi ostalo jedino da stezanjem gajtana oko mrtvačeve šije napravi brazdu. I pokupi pèškeš  ... Ali nije on takve sreće. Beg će, po svoj prilici, sedeti na divanu, pušiti, piti čaj i meriti ga očima punim lepog mišljenja o sebi i prezira prema njemu, Galib Kumriji, sudanskom robu i ubici. Jamačno će efendiluk imati otmenu volju da pre smrti malko prodivane. Još jednom beg da oseti prijatnu nadmoć nad fukarom. Kahneoglu ! – Kurvin sin! ..."

Preko olovkom čitko, bezmalo kaligrafskom latinicom ispisanih reči, po kvadratu 210x297 mm kruće bele hartije od c/o 45 gsm, pada, međutim, oštra oreola električne svetlosti, čiji sjaj izvan politure pisaćeg stola seni nežno maslinasti abažur. Iz kristalne čaše s viskijem, u kojoj se tope tri minijaturna glečara, širi se insektoidni miris i meša s oporim dimom kubanke, koju jedno od najažurnijih pera Balkana drži u levoj, slobodnoj ruci, neangažovanoj u tananom opisu poslednjih zemnih trenutaka beogradskog evlije Jusuf-bega Balipašića.

Mozak je u međuvremenu prignječen mučnim pitanjem o čemu bi beg mogao da misli dok ispovest ispisuje. Sama ispovest, đavo je nosi, moći će se, ako požuri s crnim klipanom pred vratima, i izostaviti. S nekoliko izmena datiranje se može pomeriti u zaglavlje jázije. Beg će tek otvarati žalopojku pred istorijom. Umreće pre nego što pisca uvali u sve one silne neprilike oko pojedinosti ličnog života što ga čekaju da budu izmišljene.

Ali, ako se ispovedanje još i moglo zaobići, prokleta begova misao – ne može. Taj je nekog vraga morao misliti dok se od života opraštao. Nije bio moron. Ni junak američkog bestsellera , kome funkcionišu samo čula i organ za rasplođavanje. Bio je Balkanac, svikao još od jelinske prepotopije da misli duboko i zamršeno. A morao je pripadati i ezeli Beogradskog pašaluka čim je imao čast da zadavljen bude na privilegovan način. (Ezela- sve što postoji, svet.)

Šta uopšte misli pisac jedne oproštajne poruke? I da li je u svakom dobu mislio isto? I mislio li je slično ma ko i kakav da je? Može li samrtnik da izbegne one odvratne i dosadne kondicionale koji su život mogli da upute srećnijem ishodu? Može li se jednom, za promenu, ne biti jako pametan post festum? Čak i ako umire melanholični i obrazovani Otomanac na balkanskoj vetrometini između Orijenta i Okcidenta? Nahranila je, uostalom, ta istorijska promaja već podosta knjiga. I njegovih, razume se. Mora li i ovu?

Zašto plemeniti beg ne bi od večnosti utekao u neki alibi? Zabavio se kakvom sporednom neudobnošću sadašnjeg gnusnog položaja? Ljudi su i pod giljotinom bili osetljivi na buve. Zašto gospodina, recimo, ne bi žuljale papuče? Kamenčić u papuči mogao bi misao skrenuti s maroderske teme taman koliko je nužno da Galib Kumrija obavi svoj, znatno skromniji, deo duševnog prilagođavanja situaciji i zaveže čvorove na gajtanu.

Ostalo bi, naravno, da se objasni odakle u jednom otmenom konaku – kamenje? Pritekla bi u pomoć higijenska šetnja po "bašči ". Kamenčić bi upao u papuču, pritisnuo najpre begovu petu, zatim mozak. Epske misli, prodorne generalizacije, povesni komentar, duhovite opaske što snagom munje u magnovenju obasjavaju istinu o čovekovom usranom stanju i položaju – od kojih pisac trenutno ne može da se seti nijedne – ležale bi zauvek pokopane pod baštenskim oblutkom kao pod nadgrobnim kamenom. Nikad se ne bi saznalo šta je gospodin beg o "smrti kao takvoj" mislio. Ni šta je o njoj mislio s obzirom na sebe.

Naš pisac uzima gutljaj viskija, jezikom držeći led na pristojnom odstojanju od zuba. Rešenje je savremeno. Kinematografsko, takorekuć. Iako filmove gledamo još od pre rata, književnost je, izgleda, krenula u bioskop tek šezdesetih godina. Nedavno je čitao jedan takav roman u kome su sve važne stvari spretno bile preskočene.

Voleo bi da može tako pisati. Njegovi Turci, nažalost, nisu baš jako mobilan svet. Veći deo vremena provode na divanu. Misle ili eglenišu. Ono malo Srba, nužnih zbog protivradnje i izdavača – inače bi ga, kakvi su, slali u Carigrad da štampa knjige – zatiče obično tek na kolcu gde za neku naročitu aktivnost nisu sposobni.

Retke su bile grane na koje bi kao pisac mogao da odleprša. Retke i tanke. Ali naći ih mora. Inače, nikad novelu neće završiti. Uvek će se naći neki prokleti turski efendija da ga mutnim pogledom na svet jedne umiruće civilizacije – što prekrštenih nogu na divanu, pijući čaj i pušeći nargile, čeka crnog dilsuza Evrope s gajtanom u ruci – tera na mukotrpno stenografisanje beskonačnih unutrašnjih monologa.

Ni u bioskopu, uostalom, pojma nemamo šta junaci platna misle, pa se opet nekako snalazimo. Klasična književnost je razmazila čitaoce. Sad ta marva zahteva da joj se za njene pare sve objasni. Iz umetnosti je izvetrila čar tajanstva. Samo retka imena uspevaju da ispišu i po nekoliko stotina stranica, a da njima ne budu čitaoci ni od kakve stvarne pomoći.

Neprilike bi, međutim, nestale, a s njom i prilično sumnjivog kamenčića u papuči, ako Jusuf beg ne bi znao da će za koji trenutak biti zadavljen.

Zašto bi onda pisao ispovest?