TAMO GDE LOZE PLAČU LXXXXII deo

 

TAMO GDE LOZE PLAČU LXXXXII deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

LEPA KNJIŽEVNOST I RUŽNO DAVLJENJE

Naš pisac ispija još gutljaj viskija. I nalazi da je pitanje neumesno. Ispovesti ne sastavljaju samo samrtnici. Praktično uzev, oni ih se najređe i poduhvataju. Obično su zamajani nekakvim stupidnim nadama. Najčešće se ovakvom akribijom zanose oni što od naknadne iskrenosti očekuju izvesne neposredne koristi.

 Slavni ljudi da bi objasnili zašto i kako su postali slavni i tako postali još slavniji. Državnici da bi pred sud javnosti izneli svoje najbolje namere, koje su u međuvremenu, dok su bile tajne, dovele do nacionalne katastrofe. Vojskovođe da bi dokazale kako su izgubljene bitke mogle biti dobijene.

U svakom slučaju, samrtnik bi možda i mogao za sobom ostaviti poruku, na poleđini starog koverta ispisanu nesigurnom rukom alkoholičarske depresije. Nipošto krasnopisom izvezenu knjižurinu. Pa ma bio sa Balkana gde se za svaku glupost uvek ima vremena.

On lično morao bi naći malo vremena da se snabde ledom. Ali to bi zahtevalo napuštanje sobe. Ne može računati na to da se do kuhinje provuče neopažen. Bilo ko od ukućana, čim bi ga primetio, zakačio bi za njega onako usput neku od sopstvenih akutnih muka, a potom iščezao, ostavljajući ga da kako zna i ume, vrativši se u sobu, pomiri privatnu nevolju aeronautičke ere s istorijskom iz doba konjskih zaprega.

 Moraće uskoro instalirati sobni frižider. Neće ići baš glatko. Već i sa ručnim televizorom imao je okapanja. Pogotovu s rešoom za kafu. Divan je već odavno stajao u dubokom alkovu. Ako useli i frižider, postaće autohton. Potonuće u opijumski san samodovoljnosti. Već ionako se ne viđa dovoljno. Njegovi izgledi u društvu pate. Porodične spone zarastaju u zarđalu rutinu.

Život postaje divanski, turski. Više kao neko opšte razmišljanje nego stvarno življenje. Čak i ako se ispostavi da je taj Jusuf beg obrazovan i nadaren čovek – jer kakav je, on još ne zna – da se frižider ne kvari i televizijski program postane dublji od zračenja katoda koje ga posreduju, teško bi se takvo društvo moglo smatrati dovoljnim da čoveku ispune vitalne godine.

Beg, naravno, neće znati da je osuđen. Pisaće ispovest da bi temeljno, akuratno objasnio greške počinjene u korist Otomanskog carstva. Carstvu će, međutim, već sve biti jasno. Dok osuđenik bude tražio snažne i dirljive reči za opravdanje pred istorijom, pa i izvesnim praktičnim nadama na rehabilitaciju bude davao krila, ta istorija će s konopcem u ruci, stajati pred njegovim vratima i razmišljati kojoj tehnici davljenja prednost da dopusti.

Neočekivana crna, mutava smrt ironično će obasjavati efendi Jusufove napore da svetu objasni sve svoje nedužnosti. U širem smislu, u kome književnost ezopovski simbolizuje tekuće probleme, situacija će poetski dočaravati besmislenost svih ljudskih nastojanja da se bude shvaćen, čak i ako se živi u najboljem od svih svetova. Može li se biti aktuelniji? Za pametne ne može. Budalama se ionako niko ne obraća.

Izlaz iz lavirinta samrtničkih razmišljanja je nađen, ali se begov ispražnjen mozak nečim mora napuniti. Po mogućstvu nečim praktičnim. Logično je, dakle, da se razmišlja o manuskriptu, o tome kako da se, ne savijajući previše fakta, on, beg, osvetli sa najpovoljnije strane. To, nažalost, zahteva da on, pisac, zna od čega se to beg zapravo brani, zašto je osuđen, i ko je on uopšte u komplikovanoj administaciji beogradskog pašaluka. Jer sve što on, pisac, o begu zasad zna je – ime. Egzotično ime, koje se ne može naći u svakom telefonskom imeniku.

 I godine. Blizu je, naime, pameti da, bar u visokoj politici, jedan otomanski plemić ne može zasvinjiti pre pedesete. Pre pedesete mu se za tako nešto i ne daje prilika, koju ima danas svaka tridesetogodišnja šuša. Što se tiče sedenja na divanu i pisanja ispovesti, pozicija je perspektivna za početak svakog romana, pa ma se nijedna reč tog dokumenta ne ispisala.

 (Junak je uvek mogao biti na vreme ometen u nepoželjnoj iskrenosti bilo čime, čak i prirodnom katastrofom, ako se u spisateljskoj torbi nema ništa lakše.) Sve ostalo na tom prvom arku bili su popularni tehnički detalji kojih se nije spasla nijedna priča o tim nesrećnim Turcima na ovim meridijanima napisana.