TAMO GDE LOZE PLAČU LXXXXIII deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav
Pekić
LEPA KNJIŽEVNOST I
RUŽNO DAVLJENJE
To je taj njegov tropos. Njegov način. Knjigu bi počinjao
s nekom opštom idejom. Tekuću s namerom da duboko i originalno progovori o dubokim
ali krajnje neoriginalnim pitanjima životu i smrti. Što je vek XIX a ne XX,
stvar je izvesnih „stvarnosnih“ okolnosti. Izgleda, međutim, da je ovog puta
ideja o životu i smrti bila pomalo preterano opšta. Ispod tanušne opne njegove
lingvističke dojenčadi, vire mrtvačke kosti klišea. Sve ima transparentnost
rendgenskog snimka. Ali, on se ne brine.
Uskoro će oko odvratnog skeleta
početi da se taloži meso iznenađujućih prideva, sinonimi i homonimi ispuniće
šupljine sluzavim sokom bez kojeg bi priča ostala suva kao strašilo, povezaće
se krvni sudovi asocijacija s njegovom neumornom maštom koja će kroz manuskript
pumpati sve nove i nove situacije, a logika će se postarati da se negde ne
pojavi neka grba ili, ne daj Bože, treća noga, kao kod početnika u poslu. Posle
desete knjige stvarna briga za jedanaestu više ne postoji. Išijas je ono što
uistinu pisca zabrinjava.
Ispija još gutljaj viskija. Poslednji kristalčići leda pale mu nepca. Reže i novu
cigaru. S ploče je do sada Mozart (Eine kleine Nachtmusik) njegovim rečenicama davao lakoću
i voluminoznost. Sad ga zamenjuje Brucknerom. Treća Simfonija u g-molu snabdeće ga dramatičnom neumoljivošću potrebnom za prvu
korekturu. Prvoj stranici vraćao se odmah pošto bi je napisao. Ostale su morale
čekati kraj. Prvi akord je presudan.
On je ključ knjige. Od njega zavise konačne osobine budućeg romana. Kao što od
gena zavisi individualitet budućeg čoveka.
Okreće na dole olovku s crvenom gumenom usnom. Baca na rukopis letimičan
pogled. Kad stekne opšti utisak, vratiće se na pojedinosti. U prvom redu
pogođeno je glagolsko vreme. Perfekt, taj tihi manovski čarobnjak priče,
prevukao je preko zarđalih reči duhovnu
patinu. Opis Jusuf- bega, nepomičnog, gotovo nekrotiziranog u konzervirajućem
perfektu i predačkoj odaji, po kojoj se pomera jedino žućkastosiv sjaj uljare,
ispao je sasvim dobar. Ponešto manufakturan, ponešto nalik njegovim ranijim delima,
ali to je i hteo. Čitalac voli da prepozna pisca. Novine ga odbijaju. Niko ne
mari da u kasapnici u kojoj je kupovao dobro meso, na tezgama zatekne egzotično
voće.
Ne liči li, uostalom, begov položaj pomalo na njegov sopstveni? Jedino što
pred njegovom sobom niko ne vezuje gajtan. (To, doduše, ne znači da se i za
njega negde neki gajtan ne vezuje. Svetlost je, razume se, električna, ali
duvan i piće su tu. Cigare namesto nargila i Old
Scotch umesto čaja. Podudarnost ga navodi na misao da kao ravnotežu
svome Bruckneru pusti i za plemenitog bega neku muziku. Nostalgične zurle iz
sumračne daljine. Neka ga đavo odnese ako to uradi.
On ne piše Koštanu. Piše o "životu i smrti kao takvima". Filosofiji
nije nužna nikakva muzička pratnja. A za svrhu će i večerašnje džakanje ptica
iz albašči biti dovoljno. Jer, lepota dana na izmaku, čar života pred čijim
vratima stoji crna smrt, upadljivije mora biti istaknuta. Beg mora voleti
život. Kakvog bi inače dramskog smisla bilo u umiranju?
S pojedinostima, međutim, ide nešto sporije.
No comments:
Post a Comment