TAMO GDE LOZE PLAČU LXXXXIII deo

 

TAMO GDE LOZE PLAČU LXXXXIII deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

LEPA KNJIŽEVNOST I RUŽNO DAVLJENJE

To je taj njegov tropos. Njegov način. Knjigu bi počinjao s nekom opštom idejom. Tekuću s namerom da duboko i originalno progovori o dubokim ali krajnje neoriginalnim pitanjima životu i smrti. Što je vek XIX a ne XX, stvar je izvesnih „stvarnosnih“ okolnosti. Izgleda, međutim, da je ovog puta ideja o životu i smrti bila pomalo preterano opšta. Ispod tanušne opne njegove lingvističke dojenčadi, vire mrtvačke kosti klišea. Sve ima transparentnost rendgenskog snimka. Ali, on se ne brine.

 Uskoro će oko odvratnog skeleta početi da se taloži meso iznenađujućih prideva, sinonimi i homonimi ispuniće šupljine sluzavim sokom bez kojeg bi priča ostala suva kao strašilo, povezaće se krvni sudovi asocijacija s njegovom neumornom maštom koja će kroz manuskript pumpati sve nove i nove situacije, a logika će se postarati da se negde ne pojavi neka grba ili, ne daj Bože, treća noga, kao kod početnika u poslu. Posle desete knjige stvarna briga za jedanaestu više ne postoji. Išijas je ono što uistinu pisca zabrinjava.

Ispija još gutljaj viskija. Poslednji kristalčići leda pale mu nepca. Reže i novu cigaru. S ploče je do sada Mozart (Eine kleine Nachtmusik) njegovim rečenicama davao lakoću i voluminoznost. Sad ga zamenjuje Brucknerom. Treća Simfonija  u g-molu snabdeće ga dramatičnom neumoljivošću potrebnom za prvu korekturu. Prvoj stranici vraćao se odmah pošto bi je napisao. Ostale su morale čekati kraj. Prvi akord je presudan. On je ključ knjige. Od njega zavise konačne osobine budućeg romana. Kao što od gena zavisi individualitet budućeg čoveka.

Okreće na dole olovku s crvenom gumenom usnom. Baca na rukopis letimičan pogled. Kad stekne opšti utisak, vratiće se na pojedinosti. U prvom redu pogođeno je glagolsko vreme. Perfekt, taj tihi manovski čarobnjak priče, prevukao je preko zarđalih  reči duhovnu patinu. Opis Jusuf- bega, nepomičnog, gotovo nekrotiziranog u konzervirajućem perfektu i predačkoj odaji, po kojoj se pomera jedino žućkastosiv sjaj uljare, ispao je sasvim dobar. Ponešto manufakturan, ponešto nalik njegovim ranijim delima, ali to je i hteo. Čitalac voli da prepozna pisca. Novine ga odbijaju. Niko ne mari da u kasapnici u kojoj je kupovao dobro meso, na tezgama zatekne egzotično voće.

Ne liči li, uostalom, begov položaj pomalo na njegov sopstveni? Jedino što pred njegovom sobom niko ne vezuje gajtan. (To, doduše, ne znači da se i za njega negde neki gajtan ne vezuje. Svetlost je, razume se, električna, ali duvan i piće su tu. Cigare namesto nargila i Old Scotch  umesto čaja. Podudarnost ga navodi na misao da kao ravnotežu svome Bruckneru pusti i za plemenitog bega neku muziku. Nostalgične zurle iz sumračne daljine. Neka ga đavo odnese ako to uradi.

 On ne piše Koštanu. Piše o "životu i smrti kao takvima". Filosofiji nije nužna nikakva muzička pratnja. A za svrhu će i večerašnje džakanje ptica iz albašči biti dovoljno. Jer, lepota dana na izmaku, čar života pred čijim vratima stoji crna smrt, upadljivije mora biti istaknuta. Beg mora voleti život. Kakvog bi inače dramskog smisla bilo u umiranju?

S pojedinostima, međutim, ide nešto sporije.