TAMO GDE LOZE PLAČU LXXXXV deo

 

TAMO GDE LOZE PLAČU LXXXXV deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

LEPA KNJIŽEVNOST I RUŽNO DAVLJENJE

Ali, ako se sada, posle misaono obamrle i ćutljive žrtve, pojavi i jedan duševno dezangažovani i ćutljivi ubica, koji davljenje obavlja kao da vezuje kravatu, to bi i za rđavog pisca bila već pomalo preterana udobnost. Neko tu mora nešto reći. Nešto se povodom nečega mora izjaviti. Scena se mora izvući iz duhovnog vakuuma i marionetske automatičnosti.

O čemu bi njih dvojica uopšte mogli razgovarati? Beg bi se, u najmanju ruku, mogao pogađati. To se, doduše, ne bi naročito podudaralo sa fatalizmom muhamedanskog sveta, ali kako taj svet i nije ortodoksno muhamedanski nego je tek odeven u orijentalnu nošnju da bi mu se obezbedila "veća sloboda i pokretljivost misli", uskraćena begovima dvojnicima u građanskim odelima, prigovor bi prećutno otpao.

 To bi se, međutim, sukobljavalo sa činjenicom da Galib Kumrija nije običan plaćenik nego – zvanični krvnik. Državni činovnik s kojim se ne isplati pogađanje. A lupetati naširoko o besciljnosti života i neizbežnosti smrti, o tome kako je gospodin beg, i ako umire, i baš stoga što umire, u srećnijem položaju od gospodina krvnika, koji produžuje da se pati još nešto malo duže – jer, s obzirom na večnost, svi ljudi, ma kada umrli, jednako kratko žive – zaista nema nikakvog smisla.

U svakom slučaju, izmišljati zanimljivu radnju oko ličnosti koja umire već na prvoj stranici – a nije kidnapovana da se za njom na trista preostalih može tragati – i nije baš jako zahvalan posao. Ako Galib Kumrija uđe u sobu sada, može od romana da se oprosti. Ideja da se o begu saznaje preko ispovesti ni groša ne vredi.

Prvo lice – lice je meditacije, a njemu treba akcija, lice treće. Već tri knjige ima u tom prvom licu. Uz pohvale, kritika ih je našla pomalo monotonima. Prebačeno mu je odsustvo radnje. E pa ovog puta će je dobiti. Njihovu ljubljenu priču – story . Koliko su na Orijentu za nju sposobni, naravno.

Polazi od nove pretpostavke da Galib Kumrija nije sluga, krvnik. Da je carski namesnik. I da živi u Stambolu. Pretpostavlja, takođe, da Jusuf-beg Balipašić nije običan turski plemenitaš. Da je Beogradski paša.

Za tako nešto moraće mu, razume se, promeniti ime i uzeti neko istorijsko, sa svim komplikacijama koje dokumentarnost sobom nosi. Na ovom se svetu, nažalost, ništa ne dobija zabadava. O tome će, međutim, misliti kasnije. Sad će se usredsrediti na vađenje svoje priče iz meditativnog mulja:

Svetlost sveta, Padišah, još ne zna koji – to će videti u enciklopediji – naređuje Carskom namesniku Galib-paši da pogubi Beogradskog pašu. Za to vreme Beogradski paša Jusuf-beg u nekoj kontrasnoj radnji. Efekat je isti kao da je Galib-paša već pred njegovim vratima s gajtanom u ruci.

Galib-paša, s pratnjom, jaše carigradskim drumom.

Jusuf-beg započinje ispovest od najvećeg značaja za Otomansku imperiju. Hoće li je završiti na vreme? (Ono čuveno pitanje: Šta će dalje biti?)            

Galib-paša još uvek jaše prema Beogradu.

Jusuf-beg još uvek piše svoju ispovest.

Pošto je krajnje vreme za zaplet, koji će povećati napetost (a s njim i čuveno pitanje šta će dalje biti?), putovanje Galib-paše ne ide baš glatko. Ali, radi dramskog reciprociteta i da se čitalac pre vremena ne bi uspavao, ne ide glatko ni pisanje Jusuf-bega u Beogradu.

Glupost! S tim nesretnim begom stvar postaje pomalo besmislena. Najbolje će biti, nada se naš pisac, da teoriju odgurne u stranu, još malko potera radnju i vidi dokle će prirodnim putem dospeti.

Radnja ostaje na mestu. Telefon na pisaćem stolu zvoni. Počinje, očigledno, večernja promenada umornih sivih moždanih masa prestolničke intelektualne čaršije. Najpre je iz dubine kuće odjekivao minijaturni vodopad ispod kojeg mu je ćerka gubila vreme, zatim su oko kabineta čitav sat stakato odjekivale ženine potpetice, najzad ga je devojka po treći put od jutros pokušala izbaciti iz sobe i koncepta pomoću usisivača za prašinu, i kad je svim jurišima odoleo, sad zvoni telefon.

 Telefon je podmukli oblik lutrije. Crna kutija iz koje Slučaj vadi dobre i rđave zgoditke. Pre nego što će ga isključiti, zapisuje nekoliko reči povodom "telefona kao takvog". Ne veruje da će mu trebati, u njegovim delima ne zvone telefoni – vesti prenose Tatari i čauši – ali nikad se ne zna! Zatim piše krasnopisom: