TAMO GDE LOZE PLAČU LXXXXVI deo

 

TAMO GDE LOZE PLAČU LXXXXVI deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

LEPA KNJIŽEVNOST I RUŽNO DAVLJENJE

"Galib Kumrija je iz nedara izvukao gajtan i uzeo da mu vezuje čvor. Begovska svinja jamačno nije ispila otrov. Po svoj prilici, vrlo je živa, zajedljiva i za razgovor orna. Desni kraj gajtana je prebacio preko levog, podvukao ga i ponovo prebacio ..."

Koješta! Tako se ne pravi čvor za davljenje! Tako se vezuje leptir mašna! Kako se, u stvari, taj jebeni čvor vezuje? I vezuje li se unapred? Najzad to nije protokolarno vešanje. To je obično davljenje. Možda se i nije primenjivala nikakva naročita tehnika? Uzeli bi se prosto krajevi konopca, obavili oko šije i stegli razvlačenjem na suprotne strane?

Otkud, uostalom, on to može znati? Pisac je. Nije izučen dželat. Opet će morati konsultovati enciklopedije. Tamo će, najverovatnije, naći sve pojedinosti koje se tiču hemijskih, fizioloških, medicinskih aspekata anoksije, ali ništa o tome kako se ljudi dave. Dirljiva je ta delikatnost nauke kad ima metropola u čijim izlozima čovek može naći još malo pa priručnik za konstruisanje džepne atomske bombe.

U međuvremenu još nije došlo zlatno vreme u kome se može ići unaokolo i raspitivati se kako se najlakše dave ljudi. Može jedino pisati bivšem Opunomoćenom i Privilegovanom dželatu Britanske krune. A preko epizode ne može jednostavno skliznuti kao preko leda. Premda se značajan deo umetnosti sastoji u spretnom izbegavanju težih i neprohodnijih duševnih područja, sve ipak nije u pontonima i u prečicama. Detalji su krv dobrog pričanja.

Najpre uzima domaću enciklopediju . Bira stranu. Čita: "U željezničkom saobraćaju mjesto, gđe se sastaje više pruga iz raznih smjerova... U pomorstvu, mjera za vrzinu, koja odgovara broju prevaljenih nautičkih milja u jednom satu... U medicini patološka tvorba ili latinski tuber... U građevinarstvu, presjecište ravnih i zakrivljenih štapova željezne rešetkaste konstrukcije...

U fizici, kod stojnih valova, koji nastaju na žici, membrani ili tijelu, linije i plohe koje ne titraju... U astronomiji, točka na nebu, u kojoj staza nebeskog tjela presijeca ekliptiku... U životu, spoj dva konopa vezivanjem ili uplitanjem..." Tu smo, misli. "Razlikuju se uzlovi... upletke... kučevi... čvorovi... zapornjaci... sidreni uzlovi... mrežni uzlovi ..."

Na desnom listu je crno-bela slika. Katalog čvorova. Njih sedamdeset osam na broju. Neki imaju gruba, neuglačana imena: štip, kuč, potkuč, dvokuč, nametak, vrznjak, uzao za orepinu... Druga istorijska: firentinski, firentinski s osmicom itd. Neki su prosto pragmatični: ribarski  – na primer – zapornjak za klin, užarski uzao za most, sidreni za konopinu, zastavni uzlovi ... Ali ima ih i sa nežnim, pesničkim nazivima. Jegulja s vojem! Kučni vitičnjak! Turban! Kruna! Ribarski nadovez! Grlenirunakrsnjak! (Ništa, nažalost, nije imao s davljenjem.)

Uzima lupu i svaki pojedini zamišlja na vratu Jusuf- bega Balipašića. Očigledno, samo ih je nekoliko posao moglo dobro obaviti. Za ortodoksno vešanje zgodan je bio "jednostruki i dvostruki grljak" i "klizna petlja". Za tursko davljenje, međutim, najubedljivije su izgledali "obični poluuzlovi" i "poluuzlovi s povezicom".

U Encyclopaedia Britannica čvorovima su posvećene četiri sitno ispunjene strane, ali nigde nije izričito pisalo kako se oni, ili bar jedan od njih, upotrebljavaju za davljenje. Čovek se mora osloniti na sopstveno iskustvo. Ako ga nema, na instinkt. Čak ni njihovim imenima nije smeo da veruje. Čvor troat seizing , na primer, imenom odgovara svrsi.

Ponosno se predstavlja kao "hvatač šije". A ovamo je nepomičan. Nema kliženja kroz petlju i cela užarska konstrukcija više liči na sindžir kojim je tursko roblje povezivano jedno za drugo. Za vešanje je najpogodniji half hitch  ili midshipman's hitch , a za Galib Kumriju, po svoj prilici, tzv. overhand , koji se podudarao sa domaćim "poluuzlom".

Ne savetuje se sa Larousseom. Ne izgleda mu da Francuzi o davljenju više znaju od Engleza.

Ali skida kravatu i s njom isprobava "poluuzao". Instinkt mu je, čini se, bio u pravu. Prvi su pokreti zaista istovetni pokretima kojima se vezuje mašna. Čvor koji vezuje, međutim, čvor je za vešanje, a ne davljenje koje njegovom romanu treba. Kad bi on lično hteo da se obesi, morao bi odustati. Jednostavno ne bi umeo da zaveže čvor koji funkcioniše. Morao bi prethodno konsultovati knjige, što bi ceo poduhvat učinilo smešnim.

Pita se, radi li, uopšte, ta njegova priručna omča? Ogledalo, pred koje staje s pomešanim osećanjima budale i žrtve istinoljubivosti, vraća mu crnomanjast, uglast lik, prosede brade i zalizaka. Iza dimne zavese zatamnjenih naočara vreba pogled intelektualca razapetog između humanističkog vaspitanja i kromanjonskih nagona. Čudotvorca što isceljuje van kuće bogalje, a kod kuće proizvodi invalide.

Oprezno zateže kravatu. Pritisak na koži je hladan, prijatan. Kao oblog na vrućini. Zatim peče. Na slepoočnicama izbija znoj. Oči iza stakala bljeskaju vodenim sjajem.

Naporedo s "dokumentovanjem čina davljenja" sluša govornika na sopstvenom pogrebu: "U cvatu kreativnih moći ... U nastupu neobjašnjive depresije... Premda je njegova smrt nenaknadiv gubitak za našu literaturu, ona je sama po sebi umetnički čin... Poslednji u nizu kojim nas je obdarila njegova neumorna akribija i mašta..."