TAMO GDE LOZE PLAČU CLVII deo

 

TAMO GDE LOZE PLAČU CLVII deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

23.

MORBUS PAULI ILI O PREBRAĆENIŠTVU (nastavak)

U jednom širem vidu, nesumnjivo je tu reč o naročitom stanju svesti što sve konvertite sveta snabdeva istim osobinama. O Morbus Pauli, Pavlovoj bolesti ili obraćeničkom sindromu.

Većina obraćenika, svoje staro, odbačeno mišljenje, čak i kada nikome zla nije nanelo, ne smatra tek zabludom koja se ispravlja prihvatanjem drugog mišljenja. Ono je za njih uvek i greh. Greh koji treba okajavati, zbog kojeg valja ispaštati. Ispaštanje se, međutim, ne izvodi samokažnjavanjem, samomučenjem. Praktikuje se mučenjem drugih.

(U našem slučaju, naravno, to je tek duhovna tortura, pokušaj da se ubedim u sopstvene ideje koje on, odjednom, silom konvertitstva, poznaje bolje nego ja i spreman je za njih da žrtvuje više nego ja. U drugim, naročito istorijskim slučajevima, pokajanja preobraćenika su nam upriličila datume zbog kojih se i danas stidimo.)

Savle koji je proganjao hrišćane veći je Pavle od nekog Savla koji hrišćane nije proganjao, nego prema svim verama bio ravnodušan. I možda upravo tome što je na čelo ranih hrišćana došao konvertit apostol Pavle, hrišćanstvo ima da zahvali ne samo univerzalnost nego i militantnost svoje Crkve.

Jer preobraćenici se nikad ne upućuju periferiji nekog učenja, gde je kakva takva sloboda dopuštena, gde sve stvari nisu uvek sasvim jasne, i gde je ono u neposrednom doticaju s antagonističkim učenjima, prožeto plodnim sumnjama i neizvesnostima. Njih uvek privlači jedino njegovo tvrdo jezgro gde caruje ortodoksija, a ni najmanja odstupanja od Simvola se ne tolerišu.

Konvertiti su stoga uvek neumoljivi, dosledniji, beskompromisniji u ispovedanju ideje nego oni što su do nje došli prirodnim izborom i svesni nesavršenosti svojih ideja, oni kojima ta ideja ne služi kao terapija za tek preživljena razočarenja nekom drugom. U tumačenju konvertite javlja se svaka ideja u svom najčistijem, dakle i – najnepodnošljivijem stanju.

A niko, razume se, ne mari da vidi "golotinju oca svojega", da svoje ideje vidi u négligéu, da shvati kako ni one nisu imune od izopačenja, uvek pripisivanih svim drugim nazorima.

Ako ova rigidnost pripada opštem modelu konvertitstva, pa tako obuhvata i mog poznanika, jedna druga osobina pripada samo njemu, odnosno odbačenoj ideji. Stare ideje su napuštene, to je istina, i u tom pogledu njegovi stavovi ne ostavljaju nikakvu sumnju, ali s njima je u "novi svet" preneta "logika starog". Bilo bi to isto kao kada bi dizač tegova, pošto je promenio sport i postao sprinter, na svoje trke nosio tegove.

Mišljenje se promenilo, ali ne i njegov tropos, način. On nije sledio preobražaj mišljenja, u novo je nedirnut preneo ceo mehanizam starog, ceo logički instrumentarij. (Kod jednog od najpoznatijih konvertita našeg vremena, koga sam lično poznavao, dijalektika mišljenja ostala je ista, samo je promenila službu.)

Zatvorena ideologija trajno ruinira sposobnost višestranog, balansiranog mišljenja. Ideologija koja je programski isključila sumnju, odrekla se sa njom i jednog oruđa za svoje razvijanje. Ali ima ona još jednu odliku. Nikoga od sebe ne pušta – potpuno. Nikog – sasvim isceljenog. I nikad bez izvesne dispozicije za sebi slične zablude. Fanatizam se ne leči, on samo menja idole.

Ko hronično nije sumnjao u ono što veruje, i u isto vreme dok veruje, ko nije navikao na misaonu toleranciju kao jednu "kulturu", u kojoj inteligencija može delovati saobrazno svojoj istraživačkoj prirodi, ko je uvek mislio da je bezuslovno u pravu, čak i kad je verovao uzastopno u tri oprečne istine, taj stvarno nije potreban nijednoj od njih. Taj će i od najotvorenije ideje, predstavimo li je isprekidanom, kolebljivom linijom, čim joj pristupi, napraviti neprobojan i nepristupačan krug. A zatim se u njega kao u grob zatvoriti.

Ne, dragi prijatelju – pošto si na trenutak iz svog groba izašao među ljude, mogu ti to reći – udarcima po glavi ne možeš mi objasniti nedostatke sile, niti me, ne dajući mi reč, ubediti u prednosti njene slobode.

Za ideje koje volim potrebno je više od verovanja.

Potrebno je - razumevanje.

TAMO GDE LOZE PLAČU CLVI deo

 

TAMO GDE LOZE PLAČU CLVI deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

23.

MORBUS PAULI ILI O PREBRAĆENIŠTVU

"...On je klasičan primerak konvertita, jedini čovek koji je kadar da mi ogadi vlastite ideje..."

(Dnevnik, 1965)

Poznavao sam ga godinama. Nipošto dobro, ni sa uživanjem. Čak ni koliko se poznaju hronična lica na televiziji, premda sam i za njega, kao i za njih, uvek znao šta će povodom bilo čega reći. Poznavao sam ga, u stvari, na onoj bezbednoj teleskopskoj udaljenosti, na koju ljude osuđuje savršena oprečnost pogleda na svet, tamo gde samo jedan od njih raspolaže batinom.

Smatrao sam ga s početka provincijalnim arivistom. Kad sam ga nešto bolje upoznao, shvatio sam da on to nije. Ili da jeste, ali u granicama. Pravila igre opšteg arivizma koji je obeležavao Zlatno doba opšte utakmice. Ustanovio sam, prijatno iznenađen, da su čak i njegova najneprijatnija ubeđenja iskrena.

Time, naravno, nije stekao moju naklonost, ali moje razumevanje jeste. Iskrenost je njegovim idejama davala prirodnost, protiv koje se ništa ne može, kao što se za neizlečivu bolest ne mogu kriviti njeni simptomi. Ako je bolest prava, a ne tek hipohondrična halucinacija, pravi su i za poštovanje i simptomi.

Vernosti slike radi, moram dodati da su ta njegova ubeđenja, protokolarna i skolastička, srećno bila ublažavana izvesnim umetničkim ekscentrizmom, s kojim je, u tradiciji Lautréamona, američki pisac Norman Mailer, kao beznadežni kandidat za gradonačelnika Njujorka, na pitanje birača kako, ako pobedi, misli uklanjati sneg sa ulica, nadahnuto odgovorio: "Pišaćemo po njemu". Bio je dakle jedna vrsta mlađanog Savanarole, koji ogrnut crnom pelerinom Mannovog mađioničara Marija, pušta papirne zmajeve s vrha palate Albanije.

Comte de Lautréamon (IsidoreaDucasse,1846–1870), francuski pesnik koji je imao veliki uticaj na nadrealiste. Njegova jedina dela su: Maldororova pevanja i Poezija.

Norman Kingsley Mailer (1923–2007), američki romanopisac, novinar, esejista, pisac drama i režiser. Glavna dela: Goli i mrtvi, Američki san, Zamak u šumi i dr.

Girolamo Savonarola (1452–1498), italijanski dominikanski fratar koji je imao veliki uticaj u politici Firence od 1494. do njegovog pogubljenja 1498. Poznat je po spaljivanju knjiga i uništavanju svega što je smatrao nemoralnom umetnošću.

Bio je umetnik. Da, i to se mora reći.

Ono malo puta što smo sedeli u njegovoj Prvoj, ortodoksnoj fazi, bio sam udostojen – to je prava reč na njegovu osobnu rasejanost – sublimacijom jedne nebulozne političke propedevtike koja je, pokraj svih svojih sablasnih osobina, imala i jednu vrlinu – uspešno me je oslobađala svake potrebe da za novim susretom čeznem.

Sa svoje strane, on mi je svakog puta ponešto trapavo davao na znanje da naša viđenja – što se tiče mene, ona su i bila tek viđenja, jer do reči nisam dolazio, a i da jesam, ne vidim na šta bi ih upotrebio – da, dakle, te naše susrete nemam zahvaliti nekoj njegovoj naklonosti, pogotovu inicijativi, već nesrećnom slučaju koji se, eto, nije dao izbeći. Po prilici, kao ni influenca u jesen. Bio sam mu blagodaran na ovakvoj definiciji naših odnosa, jer je, sebe stavljajući tamo gde je želeo da bude, i mene ostavljao tamo gde sam se, bez njega i njemu sličnih, sasvim udobno osećao.

Tako je to teklo do pre desetak godina.

Šta se u međuvremenu s njim događalo, ne znam. Čuo sam da je lutao po svetu. Bio je to, već sam po sebi, dobar znak. Naročito u agrikulturi, koja drži da je svet prenosna bolest od koje se valja čuvati.

Uostalom, možda i jeste. Jer čovek o kome je ovde reč nije se čuvao.

Preobratio se.

Kad smo se ponovo sreli, ispovedao je on moje ideje. Pošto se u poželjnom pravcu promenio, očekivao sam da će se promeniti i moj odnos prema njemu. Jer, on je sada branio mišljenje koje sam godinama negovao i u svojim knjigama i u svom javnom životu. (Samo u svojim knjigama, u stvari, jer drugog javnog života nemam.)

U njegovim ustima, međutim, te ideje nisu više zvučale onako privlačno kao kad sam o njima razmišljao ili razgovarao sa ljudima koji su ih, otkako ih poznajem, za svoje smatrali.

Umesto da ih potvrde, njegovo bezuslovno iskreno zastupništvo, dovelo ih je u izvesnu sumnju.

On je u te ideje postao sasvim siguran. Jednako kao što je nekada bio siguran u ideje koje je odbacio. Ja u svoje ideje nikad nisam bio baš sasvim siguran ali, posle razgovora s njim – ukoliko se njegov monolog može tretirati kao razgovor – umesto da budem sigurniji, postao sam sumnjičaviji.

Posle rastanka, i ukoliko je od tog susreta više vremena proticalo, te su ideje opet postajale moje i ugodne, a mrena se, što su je njegovi argumenti preko njih prevlačili, gubila.

Proces se ponavljao uvek kad god bih ga sreo.

Trebalo je vremena da spoznam zašto se to događalo.

Morao sam najpre izvršiti izvesne predradnje. U prvom redu, razmišljanje o našim odnosima očistiti od ličnih predrasuda. Kako onih koje su poticale od svesti ko je i kakav on bio, tako i od nametljivog utiska da radikalno izmenivši svoje ideje ništa nije učinio da s njima izmeni i autoritativno, patronski arogantno ponašanje.

S prvom sam lako izašao na kraj. Oduvek sam smatrao da ljudi koji, pod urgencijom novih saznanja, svoja mišljenja nisu kadri da menjaju, nemaju mnogo uslova i razloga ni da ih imaju. Mišljenje koje se ne može promeniti i kome se inteligencija nikakvim razlozima ne može obratiti, i nije stvar inteligencije nego nekih drugih vansvesnih stanja. Pravo na uvek ponovni izbor, ne samo da je neotuđivo pravo, već je i sadržaj jedne aktivne inteligencije. Moj poznanik se, dakle, legitimno promenio.

S drugom predrasudom imao sam nešto više gnjavaže. Eliminisao sam je jednom paradoksalnom dijalektičkom igrom. Uviđajući da je njegova veštačka superiornost, zapravo, prirodna inferiornost, koja se prikriva nadmoćnošću nada mnom, ja sam proglasio stvarno superiornim sebe i time, ne dobrovoljno, zašao u zabranjene oblasti vlastite inferiornosti, između ostaloga i pred njim. Predrasuda je, po prilično visoku cenu otklonjena, ali nervoza nije.

Hronično mi je išla na živce mamutski nezgrapna upornost s kojom je on probijao moja širom otvorena vrata, uveravajući me u ideje sa kojima sam ja takoreći odrastao; podučavajući me zaključcima do kojih sam ja, uza sve sumnje, došao davno pre nego što je on i počeo protiv njih, jednako mamutski, da se bori, pogotovu da ih usvaja; brutalno i bez stvarnog poznavanja materije, razbijajući neke moje vrlo drage sumnje u vlastite ideje, koje su im obezbeđivale verodostojnost našeg nečeg  živog, aktivnog, promenljivog, koje su ih čuvale od umnog parloga, iz koga se on tek bio izvukao (ali da bi zadobio bar neku slobodu, a ne da bi upao u jedan drugi parlog, nadao sam se); ukratko, gadeći mi na najprobranije načine moje vlastito uverenje.

Protiv živaca se, dabome, nisam mogao boriti, pa jedva to mogu i sada kada o njemu nastojim nepristrasno da pišem.

 

TAMO GDE LOZE PLAČU CLV deo

 

TAMO GDE LOZE PLAČU CLV deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

22.

DISKRETNE ČARI KOMPROMISA

Četvrta faza, faza harmonije, nastaje, u stvari onda kada srođeni sa kompromisima, svesni svih prednosti što ih oni pružaju, i niske cene za njih plaćene, ubeđeni da njima po svojoj volji i u svoju korist upravljate, počnete sami da ih nudite. (U policijskoj paraleli kad, na primer, krenete odgovarati na pitanja koja vam nisu postavljena.) Oni se, razume se, prihvataju. Jer, upoznati prethodnim kompromisima sa potrebama antagonističke realnosti, vi tačno znate šta nudite.

 (U policijskoj paraleli, na primer, ako kompromis zaista želite, ne priznajete ono što su drugi već priznali, već nešto što se oni trude da prikriju, ili ako vas isleđuju zbog podmetnute bombe, vi ne očekujete kompromis na bazi poštenog priznanja da ste u svoje vreme nekom gimnazijskom profesoru pod tur podmetnuli čiodu. Takav kompromis, bojim se, neće upaliti. Igra samo – podmetanje bombe.)

Događa se tada nešto neobično. Stvari oko vas se više ne rasvetljavaju brzinom na koju ste navikli, a sveća naglo dogoreva. Vaši sledeći pokušaji imaće učinka samo na sveću, nipošto na svetlost. (Mogao bi se izvesti zakon po kome je: korist od kompromisa obrnuto proporcionalna njegovoj dubini, ukoliko je kompromis veći, utoliko je korist od njega manja, da vas oni najveći po pravilu, ostavljaju praznih šaka.)

Na sreću, mi sve to više ne vidimo. Mi smo sa kompromisom u savršenoj harmoniji. A to znači da za nas ono što činimo više i nije kompromis. Nikada i nije bio. To je način života. To je uvek bio način života. Mogu nas kompromisi ostaviti, najzad, u potpunom mraku, mi ćemo verovati da svoju sveću još uvek u rukama držimo. Staru i nenačetu. Ne uviđajući da nam je od nje ostao samo izgoreo fitilj.

(U policijskoj paraleli da je, najzad, završimo, to će značiti trenutak kad vašem isledniku, kao antagonističkoj stvarnosti, vaša priznanja i vaši kompromisi, ma koliko bili, više nisu potrebni. Potrošili ste svoju sveću. Za njega više ništa ne možete osvetliti. Ugasili ste se. Dok vas vode na vešala vi, dabome, možete osećati čak i nadmoć nad njim – pogotovu ako ste na neku svoju ili tuđu tajnu zaboravili, pa se nje, tek sada, kada je kasno, setili – to je vaše pravo, vaš jedini preostali kompromis. Samo neka me đavo odnese ako znam – između čega!)

Tako smo zaobilaznim putem došli do pitanja sakrivenog u naslovu ovih razmišljanja. Do diskretnih čari kompromisa i zagonetke u čemu se one sastoje (jer, kako ih steći, svi dobro znamo). Pobrojimo ih bez reda i dodajmo im adaptirane citate razgovora što ih je autor vodio s nekim poznatim modelima kompromiterstva.

(Ova tipologija obuhvata samo modele proizašle iz racionalnog plana u normalnim životnim uslovima, ne one iz ekstremnih, diktirane strahom, golom prinudom i prirodnom borbom za opstanak – s policijom smo, naime završili, a u prašumu se nećemo vraćati. Takođe ćemo preskočiti sve "kombinovane modele", jer ih ima neograničeno mnogo i u svim međusobnim prožimanjima.)

1. U prvoj i presudnoj čari kompromisa, najdiskretnijoj od svih, već je bilo reči. To je da se, bar oni najsavršeniji, kao kompromisi uopšte i ne osećaju. ("Kakav je to, dovraga, kompromis? I sa čime? To je i moje mišljenje. Oduvek je bilo. Ja postupam ovde u savršenom skladu sa svojom savešću".)
2. Druga je da čovek može reći kako postupa u harmoniji sa bazičnim zakonima postojanja. Kako je sve kompromis, kompromisan je i on. ("Zar ne uviđaš da bi opstanak bez izvesnih kompromisa bio apsolutno nemoguć? I ono, sa čime mi kompromise pravimo, pravi kompromise sa nama. Sve je prinuđeno na kompromis, i svi su na kompromis osuđeni".)
3. Treća je čar u tome da se svačiji kompromis može izvući iz kompromisa nekog drugog. On je, naime, zarazan. ("Svi prave kompromise. Ne vidim zašto bih samo ja bio – kreten!")
4. Četvrta je da nas u vlastitim očima čini pametnim, pametnijim i umešnijim od nesklone ili neprijateljske stvarnosti koja nas okružuje. Ova čar ima tendenciju progresije. Ukoliko sve veće kompromise pravi, čini se čoveku da je sve pametniji. ("Moji su kompromisi zapravo, prividni. Prividni, jer su privremeni. Ja sam pametniji od prokletih okolnosti. Ja znam da mi one trenutno nisu naklonjene, da su od mene jače, i da bi me suprotstavljanje uništilo. Zato se prividno s njima mirim, napravim im ovde onde ustupak, čekajući strpljivo svoje vreme.")
5. Peta čar je u izvesnosti da bi nas odbijanje kompromisa uvalilo u neprilike, a da je dobitak od upornosti krajnje neizvestan, u većini slučajeva – tako nam se tada uvek čini – zapravo demonstrativno ništavan. ("Zašto da se izlažem neprijatnostima kad se ionako ništa ne može učiniti?")
6. Šesta čar je iluzija – koja ponekad to i ne mora biti – da se kompromisima postiže pozicija iz koje se svojoj stvari bolje služi nego iz položaja izolovanosti, čak i progonjenog autsajdera. Ako čovek nikakve svoje stvari nema, uvek ima potrebu za alibijem, a ta potreba će neku svoju stvar već umeti da nađe. ("To zapravo uopšte nisu kompromisi, to je naprosto jedini mogući način da uradim šta hoću.")
7. Sedma čar se izvodi iz šeste, time što se razlog iz sebe premešta u – druge. Kompromisi se, naime, prave zbog drugih i za druge. Poneka za sve ljude – kako se objašnjavaju izvesne nepopularne kolaboracije – ponekad za porodicu, ili čak jedno biće – čime se, opet tumače mnoge naše popustljivosti. Ali u svim slučajevima, nadoknada je gordost žrtvovanja. ("Ta nisam valjda mogao dopustiti da on – ona, oni – stradaju zbog mene? Tolika svinja ipak nisam".
8. Osma, ali svakako ne i poslednja, čar je osećaj nepristrasnosti koji, zauzvrat, i vlastitom mišljenju daje za pravo. Kompromisima se čini pravda izvesnim vrlinama stvarnosti koja se, inače, i dalje u celini odbija. ("Nisu sve stvari baš tako crne. Neke su i bele. Moj stav je jasan. Crne odbijam, bele prihvatam." Ali kako stvari u realnosti obično nisu niti crne niti bele, već uglavnom sive, prihvataju se na kraju sve.)

Šta je stvarno kompromis, a šta nije, šta je dopušten a šta nedopušten kompromis, meri na kraju krajeva svako od nas – sâm. Jer svako ima svoju sveću i svoje mere.

A one su, opet, kompromis između snage našeg vida (moralnog osećanja) i zamračenosti prostora u kome živimo (stanja u kome se nalazi antagonistička stvarnost).

TAMO GDE LOZE PLAČU CLIV deo

 

TAMO GDE LOZE PLAČU CLIV deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

22.

DISKRETNE ČARI KOMPROMISA

"Kompromis je osnovni modus postojanja, u kome su neregulisani i svi ostali. Planetarna su kretanja kompromisi između tuđih privlačnih sila i vlastite mase. Kao privremeno postojanje, život je kompromis između nepostojanja i večnog postojanja. Čovek je kompromis između inteligencije i instinkta. Ni ljudska zajednica ovom modusu ne izmiče. I ona je kompromis. Kompromis između slobode i ropstva. Neupotrebljive slobode da zajednice nema i nekorisnog ropstva da osim nje nema ničeg drugog..."

(Dnevnik, 1962)

Vaše mesto u tramvaju takođe je kompromis. U ovom slučaju između idealne mogućnosti da ga zauzmete celog i idealne nevolje da u njega uopšte ne možete ući. Primera bi se moglo navesti bezbroj, ali bi oni u načelu uvek ostajali isti, otkrivajući prećutno pogađanje i najzad nagodbu dve antagonističke realnosti.

Nije onda nikakvo čudo da kompromis, koji nam se predstavlja kao univerzalna nužnost, postepeno postaje naša potreba, a potom i naš program.

Kompromis, koji je bio tek jedan od mogućih modusa našeg bića, postaje biće sâmo. Forma se pretvara u sadržinu. Način života i život. Ono što smo birali, na kraju – bira nas.

Kod svakog ozbiljnog kompromisa, kompromisa u ozbiljnim stvarima, presudno je pitanje da li svetlost koju smo dobili vredi utrošene sveće? (Nema nikakve sumnje da se oko odgovora na to pitanje mučila predsmrtna misao većine boljševičkih revolucionara koji su svojim sudijama pravili kompromise u interesu zajedničke ideje, ako odbacimo neubedljivu mogućnost da su njima branili isključivo svoje živote.)

Kontemplacija na tu temu, uviđanje da svetlost nije vredna utrošene sveće, ili da nas ona koju smo dobili sasvim obeštećuje za sagoreli vosak, bila bi znatno lakša, verodostojnija i celishodnija, kada bi se svođenje konačnog računa, merenje korisne svetlosti i iskorišćene sveće, vršilo u istim uslovima u kojima smo odlučili da je upalimo.

Uslovi su se, nažalost, u međuvremenu izmenili.

Protekao je, a da toga nismo bili svesni, proces koji se, uz nešto korekcija, može upoređivati sa mehanizmom promena kroz koje prolazi klijent nekog elaboriranog policijskog "ispiranja mozga".

Kad god je, dakle, ozbiljan kompromis u pitanju, razlikuju se četiri, ne uvek sasvim jasno razlučene faze, kroz koje prolazimo u svom odnosu prema njemu:

1. Faza kontestacije.
2. Faza racionalizacije (s odlukom da mu pristupimo).
3. Faza adaptacije (koja se poklapa s realizacijom kompromisa na raznim nivoima).
4. Faza harmonije,(iza koje slede novi, dalji, dublji kompromisi, ali koje sada mi nudimo).

Proces se zatim ponavlja, a sveća gori, u obliku spirale, s krugovima, uvek istim, ali sve višim – ili, ako na kompromis gledamo rđavim okom – sve nižim, u pravcu sve ozbiljnijih, sve presudnijih kompromisa. Ali tada mi već i ne znamo da je ono što činimo tek kompromis. Uživamo u prednostima svetlosti, kao da je ne daje dogorevanje naše sopstvene sveće. Cena je zaboravljena, sveća više ne postoji. Nikad nije ni postojala.

Kako je do toga došlo?

U Prvoj fazi kontestacije, vaš otpor kompromisu je najčešće snažan, reklo bi se preteran za svrhu, naročito ako se uzme u obzir njegovo univerzalno važenje kao "osnovnog modusa postojanja" .(Dnevnik 1962). Taj otpor, mahom, ne počiva samo na odbojnosti prema ovom koji vam se nudi, već prema kompromisnom postupku sa antagonističkim realnostima uopšte. Prema, dakle, bilo kakvoj svetlosti koju bismo dobili paljenjem vlastite sveće. Vama se tada čini da nema svetlosti koja bi opravdala njeno načinjanje.

U Drugoj fazi racionalizacije, u kojoj, po pravilu, zahtevi antagonističke realnosti postaju sve uporniji, intenzivniji, pa i neprijatniji, a ono što ona od vas ište tako je malo u poređenju prema svemu što se od vas izričito ne ište (ali se, avaj, podrazumeva ako i ono malo date), počinjete trezveno da uočavate prve prednosti kompromisa, posmatrajući stanje onih koji su ga prihvatili.

(U policijskoj paraleli, oni spavaju na postelji, a vi u govnima, ako vam se spava i uopšte dozvoli.) Oprezno, s izvesnim ustezanjem – koje u sledećim fazama iščezava – pravite taj mali, još uvek prokleti kompromis. Palite svoju sveću, s prvim pravom računajući na neznatan utrošak voska.

U Trećoj fazi, tzv. adaptacije, koja je samo viša forma racionalizacije, i gde se prvi put vaša predstava kompromisa menja – od nečega što se čini iz nužde, postaje nešto što se možda može činiti i iz koristi, da se položaj demonstrativno popravlja. (U policijskoj paraleli, sada i vi imate postelju.) Vrlo ste malo dali, vrlo mnogo dobili. S vaše tačke gledišta, račun je besprekoran. I svetlost je tu, i sveća jedva načeta.

Kompromis prestaje da bude – proklet. Postaje nešto što možda baš i nije sjajno, ali, uzimajući u obzir život u potpunom mraku, ako čovek već ima sveću, nije ni tako rđavo. Nije, zapravo, uopšte rđavo. Pažljivo upoređujući svetlost sa utroškom sveće, dolazite do optimističkog uverenja da bi vas još par sitnijih – u redu, sitnih po sebi, ali nešto malo krupnijih, od inicijalnog – koji vam se u međuvremenu nude, moglo dovesti u poziciji, nesrazmernu u odnosu na sve što bi za to platili. (U policijskoj paraleli, da bi vas to iz zatvora izvelo.)

Činite i te kompromise, ovaj put s manje ustezanja, ali još uvek nesigurni hoće li vam se isplatiti koliko i prvi, hoće li vaša sveća brže goreti, dajući slabiju svetlost, ili će goreti sve jače, trošeći sve manje? S olakšanjem se uveravate da su vaše bojazni, a s njima i neumesna opreznost, bile izlišne. I opet, ono što ste dobili daleko prevazilazi ono što ste primorani da ustupite.

Činite naredne ustupke, pravite nove kompromise lakša srca, jer vam se čini da ste upoznali tajnu procesa i da sve njegove mere pod kontrolom držite. Možete ih nastaviti, ali i prekinuti kad god želite. Sveća vam je još cela u rukama. Time ste iz faze adaptacije zakoračili u fazu harmonije sa kompromisima.

TAMO GDE LOZE PLAČU CLIII deo

 

TAMO GDE LOZE PLAČU CLIII deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

21.

PRETVARANJE MASKE U LICE ILI O RIZICIMA SIMULACIJE

Teškoće su se odnosile na ljude pre nego na načela. S načelima je nekako i izlazio na kraj, jamačno što ih je primenjivao na drugima. Ali s ljudima, s kojima ih je morao deliti, vrlo se sporo i mučno srođavao. Kasnije, čim je maska na licu učvršćena, proveravanja su izostala. Ali čak i kad je u simulaciji doterao dotle da njihovom pritisku podvrgava vlastitu porodicu, još uvek je bilo trenutaka opuštanja kada je dozvoljavao da mu se pod maskom vidi i krajičak pravog lica, te da se sav njegov dobošarski angažman primi kao puka igra – svesno prilagođavanje novim pravilima životnih obreda.

Zatim je, u strahu da se mimikrična maska ne skine na pogrešnom mestu ili u pogrešno vreme, svoje pravo lice i svoje racionalne razloge za maskiranje povukao u takve dubine bića, do kojih je i sam retko stizao. I sve ređe, verovatno, ukoliko je otkrivao da ga ti lagumirani alibiji zbunjuju, njegovo ponašanje čine neprirodnim, a masku ranjivom. Sve do tada je, po svoj prilici, razum kontrolisao ovu „crnu“ politiku, kao što je razum glavnog junaka „Crnoberzijanaca“ Aleksandra kontrolisao njegovu Crnu berzu.

Sve do tada je simulirao ubeđenja koja intimno nije delio, ali koja su mu donosila izvesnu prednost, kao što ih je njegovom ocu nekada donosilo članstvo u Industrijskoj komori. Vaspitanje, bazirano na odlučujućoj ulozi profita u životu, donosilo je plodove na sasvim drugoj strani od zamišljene, ali je protivurečnost prividna, jer građansko vaspitanje ne prejudicira oblik profita nego njegovu primarnu važnost, ma kakav inače oblik ovaj uzeo. Razum je, dakle, u toj fazi simulacije još uvek komandovao maskom, jer je još uvek znao zašto je ona zamenila pravo lice, koje se moglo pokazati kad god se htelo.

Ostavimo ga u tom stanju svesne ili možda već polusvesne mimikrije i sretnimo nekoliko godina kasnije. Novi K. T. nije simulirao svoja uverenja. Ne tvrdim to stoga što bih sebe smatrao naročito pronicljivim, sposobnim da lažni dukat od pravog razlikujem, već što su dokazi njegove iskrenosti bili isuviše jaki da bi se i ovog puta smeli pripisati mimikriji. Blagodareći upravo onome na čemu je mislio profitirati, proživeo je na Golom otoku pedesetih dosta težak život u razmaku između naša dva viđenja.

Mimikrija ne bi bila kadra platiti takvu cenu. Za nju je bilo sposobno jedino pravo uverenje. (U konfuziji prakse skoro da je nemoguće, osim pozivom na žrtve, razlikovati autentične primerke jednog ubeđenja od njegovih uspešnih simulacija. Jedino su pitanja života i smrti kadra da učine ovaj izbor. Pred smrću, naime, svaka igra postaje nesvrsishodna.)

Otkuda ova promena? Kako je maska postala licem, a nekadašnje pravo lice iluzijom građanskog vaspitanja i otežavajuća okolnost biografije?

U mojim dnevnicima, koji se odnose na K. T-a nema o tome ni reči. Očigledno, stvari postaju zamršene tek kad treba da uđu u roman. Do tada se pisac ponaša normalno – ne pravi veliko duševno pitanje od svojih priznanja i osuda, simpatija ili antipatija. K. T. mi je oduvek bio odvratan. Odvratna mi je bila laž u kojoj je živeo i kojoj je podredio ceo život.

Ne tvrdim da pomoćnu ulogu u animoznosti nisu imala i načela što ih je ispovedao i primenjivao, uglavnom na meni ili meni podobnim. Ali nipošto odlučujuću, jer mi novi K. T. nije bio odvratan, iako načela nije promenio. Rekao bih čak i da ih je radikalizovao. Očigledno, razlog je bio u tome što je on promenio odnos prema tim načelima. Što ih više nije simulirao nego duboko i iskreno kao svoja osećao.

Za jedan roman, međutim, nisu od interesa fakta ovakve promene nego njen proces. U tom pravcu bi trebalo da idu moja istraživanja. Bojim se, međutim, da ona neće teći lakše od pokušaja da se ispita poreklo dizajna Heliconidae na krilima leptira koji toj vrsti ne pripadaju i objasni kako je nagon za preživljavanjem, udružen sa sposobnošću prilagođavanja, jednom nezaštićenom biću dao izgled zaštićenog?

U dnevniku pod kasnim datumom iz 1976. nalazim nagoveštaj razmišljanja čiji me nastavak očekuje:

„Mimikrija zahteva izvesna znanja o onome što se podražava. Ukoliko su znanja dublja, mimikrija je savršenija, opsena uspelija, svrha sigurnija. Ne može se prerušavati u nešto o čemu se nema nikakva predstava. Niko ne može simulirati neko ubeđenje, igrati pripadnika nekog pokreta, ako nikakvog pojma nema kakav je tip ljudi kome hoće da se pripada, kako misli i postupa prosečan pripadnik vrste.

 Savršena simulacija koja bi dovela u vrh vrste, da postoji, pretpostavljala bi najdublje predznanje i visoku meru prilagodljivosti masci. Prilagodljivost koja bi u graničnim slučajevima išla do potpunog poistovećivanja , u kome, kada je metodično, nestaje isključujuća razlika između simulacije i autohtonije ne samo u posledicama po druge, već i u visceralnom doživljavanju tih posledica, pa se, posle perioda duhovnih nedoumica i kriza, uspostavlja stanje apsolutne harmonije s maskom i zauvek zaboravlja da je ona neprirodna, veštačka, priručna tvorevina ispod koje iščezava pravo i stvarno lice.

Samim zaboravom gubi ona svako pravo na nas i naše mišljenje. Gubi ga čak i ako ga pamtimo, jer ga se sećamo kao zabludu mladosti, nezrelosti, pogrešnog odgoja, neprikladnih životnih uslova i svih onih okolnosti što čoveka i bez njegove volje formiraju. Maska je ovladala umom, a preko njega prvobitnim licem. Ono se postepeno izobličava i pod moćnim pritiskom maske, koja se nikada ne skida, postaje njeno prirodno naličje.

Ono što se toliko dugo govorilo a da se nije mislilo, postaje ono što se misli dok se govori. Odjek preuzima funkciju zvučnog izvora. Senka funkciju tela. Oblik je ovde funkcija lika. Privid preuzima ulogu stvarnosti. Postaje se novi čovek. Na prvi pogled u onom smislu u kome je silueta čoveka koji korača fantomskim gradom na bioskopskom platnu – čovek. Ali pogreška nije u njemu, nego u tom našem brzom, nepromišljenom prvom pogledu. Iluzije nema. To jeste čovek...“

Ne zavaravam se. Ne verujem da poznavanje i priznavanje načela, po kome se ne može prividno biti neko a da se to, na izvestan način, do izvesne mere, stvarno ne bude, pomaže kad čovek pred sobom ima prazan list hartije a u glavi nameru da tu promenu opiše kao postupan proces. Čini mi se, očajnom, da bi mi lakše bilo izaći na kraj s helikonidemorfnim šarama na krilima leptira koji nije iz porodice Heliconidae.

TAMO GDE LOZE PLAČU CLII deo

 

TAMO GDE LOZE PLAČU CLII deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

21.

PRETVARANJE MASKE U LICE ILI O RIZICIMA SIMULACIJE

„Drevno grčko verovanje, inspirisano likantropskim stanjima učesnika obreda u tajnim bratstvima vukova, utvrđuje da se: niko večno ne može graditi fantomom, a da to jednom stvarno ne postane, niko ne može večno živeti kao vuk, a da najposle vuk i ne bude...“

(Dnevnik, 1975)

Darwin[1]  je tamniju boju donjih krila izvesnih dnevnih leptirova objasnio samozaštitom upriličenom dugim procesom prirodnog odabiranja. U opasnosti, naročito kada miruju, drže oni krila uspravno, izlažući neprijatelju manje upadljiva donja. Primitivan način samoodbrane unapređen je kod leptira koprivara sličnošću zatvorenih krila s korom drveća na kome se odmaraju. Indijski listak (Callima) dobio je ime po tome što na žbunju liči na uveli list.

Druge vrste brane se paradoksalnim sredstvima. Živim bojama upozoravaju neprijatelja da za jelo nisu ukusne. „Lepota je“, veli Darwin „zadobijena podražavanjem drugih lepih vrsta koje borave u istoj oblasti i uživaju izvesnu imunost od napada zato što su neprijateljima na neki način štetne...[2]“ Mehanizam koji upravlja ovakvim prilagođavanjima ponekad je neobično rafiniran i računa na tradicionalne navike tradicionalnih neprijatelja.

Čovek bi kazao da raskošna Traphaena nije mnogo brinula za život kad je sebi dopustila krila raskošnih boja i velikog raspona. J. Jenner Weir[3], međutim, nije verovao da je priroda baš tako naivna, pa je krupnu Traphaenu pronubu zatvorio u crvendaćev kavez. Leptir je uhvaćen i proždran posle šezdeset uzaludnih napada. Ptica je nasrtala na krila koja su privlačila pažnju. Telo je izmicalo dok je ona svakog puta ostajala sa komadićem krila u kljunu. Do gozbe je došlo tek kad leptir više nije imao čime da leti.

Očigledno, u prirodnim uslovima on bi umakao, zbog čega se u brazilskim prašumama i na Malajskim ostrvima sreću primerci Traphaene s izlomljenim i izbušenim krilima živih boja. (Odolećemo iskušenju da opišemo časnog učenjaka J. Weir, koji u sakralnoj tišini laboratorijuma, s beležnicom u ruci i jezikom među zubima, komentariše mrcvarenje, broji do šezdeset, a zatim, ostavši sam sa crvendaćem, zaključuje kako je Traphaena bezbedna od ptica blagodareći mudrom dejstvu prilagođavanja uslovima života. I mi mu verujemo. Verujemo da to važi za svaku Traphaenu, osim ovu koja je srela g. Weira. Naoružavajući je, priroda je previdela čovekovu žeđ za saznanjem.)

Hajdemo s poređenjem još korak dalje. Citirajući Batesa[4], Darwin veli: „Primećeno je da izvesni dnevni leptiri u Južnoj Americi, koji spadaju u sasvim različite porodice, tako blisko liče na Heliconidae u svakoj crti i senci boje, da bi ih mogao razlikovati samo iskusan entomolog“. Potom je utvrđeno da su podražavane Heliconidae zaštićene od napada naročitim mirisom.

I najzad, zaključeno „da su leptiri koji su podražavali zaštićene vrste zadobili svoj sadašnji prevarni izgled variranjem i prirodnim odabiranjem da bi tako obmanjivali kao da su zaštićena vrsta , i na taj način umicali da ne budu proždrani “. Gusenica Sumračnika tzv. Sphinx, čija dužina prelazi deset santimetara, ima duž tela crne i žute pruge, a glava, rep i noge su joj sjajno crveni. Bez tih opominjućih boja bila bi joj urođena otužnost slaba zaštita. Budući da gusenice imaju veoma nežnu kožu i da im creva lako kroz rane ispadaju, čak i lako proveravanje ptičijim kljunom bilo bi za nju fatalno. Što bi se ptica u međuvremenu zgadila, za mrtvu gusenicu nije nikakva uteha. Boja je, dakle, a ne otužnost, ono što gusenicu Sumračnika stvarno štiti.

Priroda je puna primera mimikrije svih načina i oblika. Bilo bi logički nemoguće da je dar spasonosne simulacije mimoišao jedino njenu krunu, skromnije nazvanu čovekom. Odvojivši se od rođačkih primata, čovek se lišio nužde za biološkom mimikrijom koja je majmunima omogućila bezbedniju drveno-smeđu boju krzna i kože. Zauzvrat, obilno je razvio sve mehanizme socijalnog, psihološkog i moralnog prilagođavanja, pa među njima i one što se smatraju mimikričnim.

Kad sleti na žbun, Callima sa Sumatre postaje njegov list. Uzletevši, vraća prvobitni oblik i ponovo postaje leptir. Gusenice koje liče na grančice drveta, ma koliko dugo provele u stanju prilagođenosti okolini, u samozaštitnoj mimikriji kojom se imitira drvo – ne postaju drvo. Iz njih će se sasvim uspešno razviti leptir.

Sa čovekom se, međutim, često događa da ga podražavanje menja, a mimikrična simulacija konačno pretvara u ono što se podražava.

Radeći na „Crnoberzijancima“, iskopao sam iz dnevnika klasičan primer građanske mimikrije. Sa mnom je u VIII razredu gimnazije boravio – taj bi izraz, naime, najbolje odgovarao onome što je za druge bilo školovanje – K. T., uzoran model građanskog deteta, čija je porodica preživljavala za posleratno vreme takođe uzorno građansku sudbinu, koja se kretala između konfiskacije imovine zbog privredne saradnje s neprijateljem i njene nacionalizacije zbog Zakona kojim su industrijska sredstva za proizvodnju preneta u društvenu svojinu za one koji nisu sarađivali.

K. T. je našao da ga pravljenje društva familiji u lamentaciji nad izgubljenom prošlošću nikud neće odvesti. Ni neutralnost, teško uostalom izvodljiva, nije obećavala profit. Iako socijalno, mentalno, duhovno i moralno nepripremljen, iako na svim tim linijama hendikepiran neodgovarajućim odgojem, preduzeo je on da se novim uslovima što brže i bolje prilagodi. Bio je uvek za stopu angažovaniji i nepomirljiviji od drugih, pogotovu od onih što su za to imali jače razloge. U začetku procesa prilagođavanja još mi se poveravao, žaleći se na teškoće, s kojima se u simulaciji nosi.

 

---

[1] Charles Robert Darwin (1809–1882), engleski naučnik, tvorac teorije o postanku po kojoj su se sve vrste razvile od jednog zajedničkog pretka i publikovao dokaze za to. Njegova teorija je bila usvojena od strane naučne javnosti još za njegovog života ali je tek 1930-ih do 1950-ih bio opšte priznat. Objavio je1859.  knjigu Poreklo vrste.

[2] Podvukao B. P.

[3] John Jenner Weir (1822–1894), engleski amater entomolog i ornitolog koji se dopisivao sa Darwinom i davao mu važne naučne podatke.

[4] Henry Walter Bates (1825–1892), engleski zoolog i istraživač koji je prvi naučno izučavao mimikriju kod životinja.  Kada se posle 11 godina vratio sa ekspedicije u oblasti Amazona,  imao je kolekciju od 14000 insekata od kojih 8000 potpuno novih vrsta do tada nepoznatih u nauci.

---

 [JLj1]izbaciti ovu fusnotu (ista kao 45)

 [LP2]italik

TAMO GDE LOZE PLAČU CLI deo

 

TAMO GDE LOZE PLAČU CLI deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

20.

O IDEALNO RĐAVOJ DRŽAVI

Lešeku Kolakovskom 

„Aristotel je pisao da onaj ko hoće da razmotri pitanje najbolje države, treba najpre da odredi koji je način života najbolji, jer ako to ostane nepoznato, ne može se znati ni koje je državno uređenje najbolje...“

(Dnevnik, 1968)

Koja je država dobra – ne znam. Ali je sasvim sigurno da nije:

država u kojoj ste najbezbedniji ako ste u zatvoru;

država čija je budućnost večita, a prošlost traje samo koliko i ona;

država u kojoj snaga caruje, a um valja klade;

država u kojoj ste prinuđeni drugima da kopate jame da sami u njih ne biste upali;

država u kojoj se jednakost sastoji u bedi, a sloboda u nejednakosti;

država čiji su građani taoci njene vlade;

država u kojoj ste srećni ako ste živi; država u kojoj svako zna šta treba da uradi ali ne zna zašto;

država kojoj nije dosta što je podnosite već zahteva da to činite sa oduševljenjem;

država koja se poziva na nebo kad joj ne ide dobro, a na sebe kad joj pođe bolje;

država u kojoj je sve što se čini neizbežno, a sve što je neizbežno nikad se ne događa;

država čije se vođe prenose na rukama, a njihova vlast ispod ruke;

država u kojoj su sredstva za proizvodnju u privatnim rukama, ona u kojoj su u državnim rukama, a naročito ona u kojoj sredstva za proizvodnju nisu ni u čijim rukama;

država u kojoj umesto očevine nasleđujete strah;

država u kojoj je jedina pouzdana rubrika u novinama – čitulja;

država u kojoj zemlja pripada onima koji na njoj gladuju;

država u kojoj mašine zamenjuju radnike, a radnici mašine;

država čiji vas vojnici uče geografiji suseda;

država u kojoj lakše menjate pol nego prošlost;

država u kojoj je građanin odgovoran za svoje pretke, ali ne odgovara za svoje potomke;

država u kojoj određivanje slobode počinje njenim ograničenjima;

država u kojoj zakoni ne prethode prestupima, već ih slede; država u kojoj je ćutanje najrašireniji oblik javnog mišljenja, a obožavanje najrašireniji vid javnog delovanja;

država u kojoj se vi i onaj koji vas progoni borite za iste ideale, samo je pitanje ko će prvi opaliti;

država u kojoj se ljudi ne sahranjuju samo na grobljima;

država čiju himnu slušate kao sopstveno opelo.

 

TAMO GDE LOZE PLAČU CL deo

 

TAMO GDE LOZE PLAČU CL deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

GRAĐANIN, BUNTOVNIK ILI STRANAC

(Eseji)

„Udružili smo se u čopor da bi nam bilo toplije. Da li nam je toplije, nije ustanovljeno. Istorija ove simbioze još traje. No, sve je to bilo pre nas i mimo nas. Nama je čopor dat kao sudbina, pred kojom nemamo izbora. Ali jedan ipak postoji, i on nam se, ma koliko nesvrsishodan, ne može oduzeti:koliko nas taj čopor uistini greje, svako od nas, vlastitom kožom, sâm mora da izmeri ...“

(Dnevmik, 1982)

UVODNA BELEŠKA

Pod naslovom, što nesumnjivo ambiciozno nadmašuje skromnu sadržinu, sakupljeno je ovde 14 kraćih radova iz časopisa i listova, za koje mi se činilo da izmiču užim profesionalnim okvirima, postavljenim naslovom I dela, i da bar u ponečemu zakoračuju u šire, sociološko polje. I što su se ove skice tu našle zajedno, više je da ne smetaju harmoničnoj zatvorenosti profesionalnih tema I Dela, nego što same sobom izražavaju neku osobitu celovitost ili definitivnost mišljenja. Treba ih stoga primiti kao razmišljanja amatera na jednom polju, na kome, ponekad izgleda, osim amatera, nikog drugog i nema.

Moj lični odnos prema instituciji zajednice oduvek je bio ambivalentan. U mladosti sam sanjao o idealnoj uniji idealnih pojedinaca u idealnu državu (o tri, dakle, zablude, smešane u jednu sveobuhvatnu), a danas, o državi koja se ne vidi, ne čuje i ne oseća (o jednoj zabludi, izdeljenoj na tri manje). Ali, ni pouzdane zablude mladosti, ni verovatne zablude zrelog doba, nikad nisu bile hemijske čiste. U istom duhovnom kotlu kuvale su se najčešće sasvim oprečne zablude. (Zar je onda čudno da odatle sve do sada nije mogla proizići nijedna – istina?) Žudnja za Zajednicom, ja sam je odbacivao. Odbacujući je, ja o njoj sanjam.

H. D. F. Kitto u knjizi "The Greeks" (Grci) piše o jednom nadgrobnom govoru koji je, po Tukididu[1] , održao Atinjanin Perikle[2]: "... Ako pročitamo govor, videćemo da, hvaleći atinski polis, Perikle hvali nešto što je više od države, nacije ili naroda; on hvali način života ... Pa šta? Zar mi[3] ne hvalimo – engleski način života? Razlika je u ovome: mi od svoje države očekujemo da bude potpuno ravnodušna prema – engleskom načinu života. U stvari, pomisao da država treba aktivno nastojati da ga unapredi, ispunila bi strahom većinu nas. Grci su, međutim, mislili o polisu kao aktivnom, formativnom činiocu koji vaspitava um i karakter građana..." Priznajem da i mene slika države kao ’vaspitačice uma i karaktera građana’ ispunjava dubokim užasom. Ali, istodobno i jednako iskreno, i nekom potajnom čežnjom za utopijskom zajednicom koja bi to umela, mogla, a iznad svega, na to imala prirodno pravo. Nekom Novom Atlantidom[4], u stvari.

Dihotomija se produžuje do dana današnjeg, obuhvatajući sve niže i priprostije teme. Istina je da mi se, bez obzira na oblik i savršenost, nužnost zajednice čini nametnutom, ali je takođe istina da bi bez organizacije, koja mi obezbeđuje umerene prednosti, tzv. civilizacije, ovakav kakav sam , po svoj prilici, jadno propao u svakoj iole ozbiljnijoj slobodnoj biološkoj utakmici. Od čoveka koji je već bezmalo genetički naviknut na uredno uručivanje pošte i snabdevanja strujom, koji podrazumeva da ga na ulici čuvaju od nasilja, a kad oboli po njega šalju ambulantu (o čemu neko, očevidno mora da se stara), ne može se očekivati da razmišlja o slobodama kao divljak, po koga, kad oboli dolaze samo hijene.

Sa urednom poštom, električnom strujom, ambulantom i bezbednošću na trotoaru, dobili smo, razume se, zatvore, cenzuru, arbitrarnost administracije, tiraniju akata, korupciju, negovane nejednakosti, školsko ne-obrazovanje, svemoć mediokriteta i sve druge odlike jednog – razvijenog društva.

Šta smo sve pogubili, još ne znamo. Još se, naime, prebrojavamo.

---

[1] Tukidid (460–395. pre n.e. pre n. e), staro/grčki istoričar, savremenik Peloponeskog rata koji je opisao u delu Istorija Peloponeskog rata. Kao istoričar, mnogo je pouzdaniji od Herodota jer istorijske događaje ne tumači samo kao volju bogova i udes sudbine nego traži uzroke u ljudskim postupcima.

[2] Perikle (490–429. pre n. e.), atinski državnik, koji je početkom peloponeskog rata bio najistaknutija ličnosti u političkom životu grada; demokrata u sukobu kako sa pristalicama oligarhije tako i sa ekstremnom levicom. Njegov veliki ugled zasnivao se na nepotkupljivosti, političkoj dalekovidosti i govorničkoj obdarenosti. Bio je lični prijatelj Fidije, Sofokla i Anaksagore, a neposredno je zaslužan za izgradnju Partenona. Umro je od kuge.

[3] Englezi, primedba B.P.

[4] Atlantida – mitsko ostrvo za koje se verovalo da se nalazilo zapadno od heraklovih stubova (Gibraltara). O njemu govori Platon u svojim dijalozima Timea i Kritija. Posle neuspešnog pokušaja da osvoji Atinu, Atlantida je nestala u zemljotresu i potopu, najverovatnije oko 1450 godina pre n.e.