TAMO
GDE LOZE PLAČU CII deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić
16.
JEDNA MLADOST NA BALKANU,
POLUOSTRVU ČUDA
Aleksandar je, na primer,
samo u užoj familiji raspolagao sa pet takvih "neprilika". Jedan
rođak mu je bio neprilika, odnosno ministar u vladi Nacionalnog spasa generala
Milana Nedića, drugi je nepriličnost zastupao u štabu generala Mihajlovića,
treći je bio njegova neprilika u Londonu. Jedan je obećavao da će mu neprilike
praviti čak iz Amerike, a drugi kod kuće, kao narodni poslanik izvanredno
postojanog karaktera i magareće ćudi. Ali, imao je on svoju nepriliku i za slučaj da partizani
ne pobede. Ona je, kako se onda pričalo, već bila doterala do čina pukovnika u
Narodno-oslobodilačkom pokretu...
Milan Đ. Nedić, armijski general. Do Drugog svetskog rata bio je načelnik Generalštaba. Ministar vojske i mornarice u vladi Cvetković-Maček. U vreme invazije aprila 1941. komandovao je Trećom grupom armija. Predsednik vlade, odnosno predsednik Ministarskog saveta do jeseni 1944, kada je prebegao u Austriju.
Dragoljub Draža Mihajlović, nakon kapitulacije Kraljevine Jugoslavije, s grupom oficira i vojnika organizuje Vojno-četničke odrede koji će postati Jugoslovenska vojska u otadžbini. Sudskim procesom za izdaju i ratne zločine proglašen je krivim i streljan 17. jula 1946. Odlikovan je najvišim našim i stranim vojnim odlikovanjima.
Sve beogradske porodice bile su slične jedna drugoj bar u jednom trenutku tokom dana. Niko se ni od koga nije
razlikovao za vreme obeda, koji je proticao u drhtanju, mrzovoljnom žvakanju
raznovrsnih erzaca i prepričavanju vesti iz grada i sveta. Za Aleksandrovim
porodičnim stolom nije bilo ništa življe. Njegov otac bi obično pitao svog oca
šta ima novo. Ovaj bi, takođe, obično, odgovorio da su Rusi uzeli to i to ili
došli dotle i dotle.
(Za Angloamerikance
bi se najčešće reklo da su za to vreme solidarno dali neku izjavu o tome kako
zamišljaju budućnost Evrope i kako ta izjava i nas uzima u obzir sa strane koja
se može samo pozdraviti.) Zatim bi njegov deda pitao svoga sina šta ima novo i
dokle je on došao u pripremama za tiho iščezavanje s "buduće pozornice
najvećeg istorijskog događaja posle Kosova", kako je jedan kućni prijatelj
opisivao predstojeću pobedu Saveznika. Ovaj bi priznao da nije daleko odmakao,
ali da na tome radi.
Aleksandrova majka bi uvek pitala "Zašto, za ime
Boga?", i dobijala neodređen odgovor da bi, sve dok postoji ozbiljna
verovatnoća iskrcavanja na Jadranu – po generalu Đorđiju najkasnije poslednje
nedelje maja – bilo ne samo preuranjeno već i defetistički praviti planove za
povlačenje. Kad bi gospođa Stefanija završila s degradiranjem porodičnog
stratega Đenerala Njegovana u čin "blindiranog kretena", sve troje
bi, šta ima novo, pitali Aleksandra i njegovu stariju sestru. Sestra na takva
pitanja nikad nije odgovarala.
Smatrala ih je besmislenim sve dok im životni ritam
propisuju protivavionske sirene. Njene godine, još od pamtiveka zvane
"šašavim", dopuštale su ovakve neuviđavnosti. Vremena su bila
naopaka. Svuda unaokolo ležale su, nesnosno zaudarajući, lešine građanskih
zakona, obzira i običaja. Preživljavale su samo jake i svirepe ličnosti. A ona
je sebe smatrala lepom životinjom na proputovanju kroz humani stadijum orfičkog
ciklusa.
Što se tiče Aleksandra kome, s obzirom na godine
"predstojeći krah civilizacije kakvu je mi poznajemo" nije pružao
dovoljno izvinjenja za bezobrazluk, pogotovu što mu je majka u traženju neke
antoanetske odbrambene formule našla "da će nam, čak i ako nam sve drugo
uzmu, ostati bar naš dobar odgoj", ni on nije umeo ništa naročito da
saopšti, osim s vremena na vreme da je dobio neku novu dvojku. Gospođa
Stefanija je upadljiv nedostatak akademskog ponosa kod sina smatrala gnusnim. "Uskoro
ćemo se pretvoriti u majmune," govorila je, odlazeći da privlačnije
društvo potraži u srebrom okovanoj prošlosti svojih mladalačkih albuma. Otac mu
je, međutim, rezignirano priznavao da to, posle svega, i ne izgleda najgore
rešenje. Podsećao je na slavnog kir Simeona Njegovana koji je žudeo da se
pretvori u konja, i kome je ta metamorfoza, izgleda, na samrti i uspela.
"Majmun bi u svakom slučaju lakše prelazio granicu." Jedino je deda
nastojao da iz Aleksandrovih školskih neuspeha izvuče optimističke zaključke.
Smatrao je da je lenjost, porazna inače u procvatu privatne inicijative, u
socijalizmu neka vrsta spontane preventive organizma. "Idiotima će biti
lakše da sve to podnesu," govorio je zavidljivo posmatrajući unuka.
"U tom smislu pokazuje naš Aleksandar zaprepašćujuću oštroumnost za svoje
doba."
Onaj ko od balkanske mladosti u
"Crnoberzijancima" očekuje romantičarsku čistotu i zanesenost, neka
je potraži na nekom drugom mestu. Ovde je neće naći. Građanski stalež dočekao
je kraj rata s izvesnim političkim iluzijama, ali bez najmanje duševne. Njegov
podmladak nije patio ni od jednih, ni od drugih. Njegov mladalački idealizam
već odavno je bio pretopljen u cinične formule, putem kojih se preživljava, pa
i prosperira, čak i u društvu čiji mu proklamovani temeljni principi nisu ni
najmanje naklonjeni.
Krupna dela i krupne reči bili su sada vlasništvo jedne
druge vrste ljudi. Aleksandru je za život ostalo veliko iskustvo jedne
trgovačke rase i malo otrovnog humora ...
(Književnost, br. 5, 1979)
No comments:
Post a Comment