TAMO GDE LOZE PLAČU CII deo

 

TAMO GDE LOZE PLAČU CII deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

16.

JEDNA MLADOST NA BALKANU, POLUOSTRVU ČUDA

Aleksandar je, na primer, samo u užoj familiji raspolagao sa pet takvih "neprilika". Jedan rođak mu je bio neprilika, odnosno ministar u vladi Nacionalnog spasa generala Milana Nedića, drugi je nepriličnost zastupao u štabu generala Mihajlovića, treći je bio njegova neprilika u Londonu. Jedan je obećavao da će mu neprilike praviti čak iz Amerike, a drugi kod kuće, kao narodni poslanik izvanredno postojanog karaktera i magareće ćudi. Ali, imao je on svoju nepriliku i za slučaj da partizani ne pobede. Ona je, kako se onda pričalo, već bila doterala do čina pukovnika u Narodno-oslobodilačkom pokretu...

Milan Đ. Nedić, armijski general. Do Drugog svetskog rata bio je načelnik Generalštaba. Ministar vojske i mornarice u vladi Cvetković-Maček. U vreme invazije aprila 1941. komandovao je Trećom grupom armija. Predsednik vlade, odnosno predsednik Ministarskog saveta do jeseni 1944, kada je prebegao u Austriju.

Dragoljub Draža Mihajlović, nakon kapitulacije Kraljevine Jugoslavije, s grupom oficira i vojnika organizuje Vojno-četničke odrede koji će postati Jugoslovenska vojska u otadžbini. Sudskim procesom za izdaju i ratne zločine proglašen je krivim i streljan 17. jula 1946. Odlikovan je najvišim našim i stranim vojnim odlikovanjima.

Sve beogradske porodice bile su slične jedna drugoj bar u jednom trenutku tokom dana. Niko se ni od koga nije razlikovao za vreme obeda, koji je proticao u drhtanju, mrzovoljnom žvakanju raznovrsnih erzaca i prepričavanju vesti iz grada i sveta. Za Aleksandrovim porodičnim stolom nije bilo ništa življe. Njegov otac bi obično pitao svog oca šta ima novo. Ovaj bi, takođe, obično, odgovorio da su Rusi uzeli to i to ili došli dotle i dotle.

 (Za Angloamerikance bi se najčešće reklo da su za to vreme solidarno dali neku izjavu o tome kako zamišljaju budućnost Evrope i kako ta izjava i nas uzima u obzir sa strane koja se može samo pozdraviti.) Zatim bi njegov deda pitao svoga sina šta ima novo i dokle je on došao u pripremama za tiho iščezavanje s "buduće pozornice najvećeg istorijskog događaja posle Kosova", kako je jedan kućni prijatelj opisivao predstojeću pobedu Saveznika. Ovaj bi priznao da nije daleko odmakao, ali da na tome radi.

Aleksandrova majka bi uvek pitala "Zašto, za ime Boga?", i dobijala neodređen odgovor da bi, sve dok postoji ozbiljna verovatnoća iskrcavanja na Jadranu – po generalu Đorđiju najkasnije poslednje nedelje maja – bilo ne samo preuranjeno već i defetistički praviti planove za povlačenje. Kad bi gospođa Stefanija završila s degradiranjem porodičnog stratega Đenerala Njegovana u čin "blindiranog kretena", sve troje bi, šta ima novo, pitali Aleksandra i njegovu stariju sestru. Sestra na takva pitanja nikad nije odgovarala.

Smatrala ih je besmislenim sve dok im životni ritam propisuju protivavionske sirene. Njene godine, još od pamtiveka zvane "šašavim", dopuštale su ovakve neuviđavnosti. Vremena su bila naopaka. Svuda unaokolo ležale su, nesnosno zaudarajući, lešine građanskih zakona, obzira i običaja. Preživljavale su samo jake i svirepe ličnosti. A ona je sebe smatrala lepom životinjom na proputovanju kroz humani stadijum orfičkog ciklusa.

Što se tiče Aleksandra kome, s obzirom na godine "predstojeći krah civilizacije kakvu je mi poznajemo" nije pružao dovoljno izvinjenja za bezobrazluk, pogotovu što mu je majka u traženju neke antoanetske odbrambene formule našla "da će nam, čak i ako nam sve drugo uzmu, ostati bar naš dobar odgoj", ni on nije umeo ništa naročito da saopšti, osim s vremena na vreme da je dobio neku novu dvojku. Gospođa Stefanija je upadljiv nedostatak akademskog ponosa kod sina smatrala gnusnim. "Uskoro ćemo se pretvoriti u majmune," govorila je, odlazeći da privlačnije društvo potraži u srebrom okovanoj prošlosti svojih mladalačkih albuma. Otac mu je, međutim, rezignirano priznavao da to, posle svega, i ne izgleda najgore rešenje. Podsećao je na slavnog kir Simeona Njegovana koji je žudeo da se pretvori u konja, i kome je ta metamorfoza, izgleda, na samrti i uspela. "Majmun bi u svakom slučaju lakše prelazio granicu." Jedino je deda nastojao da iz Aleksandrovih školskih neuspeha izvuče optimističke zaključke. Smatrao je da je lenjost, porazna inače u procvatu privatne inicijative, u socijalizmu neka vrsta spontane preventive organizma. "Idiotima će biti lakše da sve to podnesu," govorio je zavidljivo posmatrajući unuka. "U tom smislu pokazuje naš Aleksandar zaprepašćujuću oštroumnost za svoje doba."

Onaj ko od balkanske mladosti u "Crnoberzijancima" očekuje romantičarsku čistotu i zanesenost, neka je potraži na nekom drugom mestu. Ovde je neće naći. Građanski stalež dočekao je kraj rata s izvesnim političkim iluzijama, ali bez najmanje duševne. Njegov podmladak nije patio ni od jednih, ni od drugih. Njegov mladalački idealizam već odavno je bio pretopljen u cinične formule, putem kojih se preživljava, pa i prosperira, čak i u društvu čiji mu proklamovani temeljni principi nisu ni najmanje naklonjeni.

Krupna dela i krupne reči bili su sada vlasništvo jedne druge vrste ljudi. Aleksandru je za život ostalo veliko iskustvo jedne trgovačke rase i malo otrovnog humora ...

(Književnost, br. 5, 1979)