TAMO GDE LOZE PLAČU CIII deo

 

TAMO GDE LOZE PLAČU CIII deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

17.

NAJZAD I JEDAN DOBAR ŠVABA!

„Prelistavam Dnevnik. Za ’Crnoberzijance’ mi je nužan jedan dobar Nemac. A potom i jedan ludi Srbin. Prvi bi dokazivao da svi Nemci nisu rđavi. Drugi da svi Srbi nisu pametni. Oba su mi nužna zbog uverljivosti radnje. (A dobar Nemac takođe i zbog prevoda na nemački).

Nadam se ’dobrog Nemca’ naći među pozadinskim grenadirima, s kojima sam, na majčinom imanju u Bavaništu, između četrdeset prve i četrdeset četvrte, igrao ping-pong, sve dok nisam shvatio da bi se to jednog dana moglo protumačiti kao kolaboracija s neprijateljem i baciti senku na moje izglede da u budućnosti postanem ’neko i nešto’, uloga na koju se građanin, uz požrtvovani trud porodice i znatne novčane izdatke, još od malih nogu sprema, pa ako, uprkos tome, ’niko i ništa’ ostane, može svoj poraz pripisati samo sebi, ako je baš tako malerozan da nema istorije koja će mu pružiti opravdanje.

 Što se tiče ludog Srbina, njega nisam morao da tražim u ratu. Za njega mi je stajao na raspolaganju ceo Dnevnik..."

(Dnevnik, 1977)

„Kao što sam se nadao, našao sam za ’Crnoberzijance’ svog dobrog Švabu tamo gde sam ga 1944. ostavio. U pozadinskom garnizonu u Bavaništu kraj Pančeva. Zvao se Hans Pipldorf, imao oko četrdeset godina, gvozdenu boju kose, dionizijske obraze, duboko osećanje realnosti i zdrave, trgovačke pojmove o životu..."

(Dnevnik, 1978)

Zatekao sam ga u vrtu. Kresao je ruže. Kod kuće, u Pfalzu, imao je vlastiti ružičnjak. Nije bio prostran kao što će biti generala Đorđija Njegovana u "Crnoberzijancima", ali je bio jednako dobro uređen i negovan. To će mu pomoći da se u Beogradu, kao posilni pukovnika von Blauringa, inspektora vojnih menaža, sa rekviriranim kvartirom u generalovoj vili – gde sam ga imao nameru dovesti – ne oseća baš sasvim uljezom.

Stilizovane u obliku mesnatih hondrokefaličnih glava, crnih čvornovatih žila, generalove ruže će marširati kao SS kompanije na paradi. Kad procvetaju, strojiće se u damasknobelim, grimiznim i zlatnim mirisnim vodovima. Ružičastih, narandžastih, pegavih, kolebljivih poluboja, u koje, balkanski neuredna, zarastaju susedna imanja, ovde uopšte neće biti. General načelno ne podnosi neodlučnosti. („Šta, dovraga, znači – narandžasto? Nešto je ili crveno ili žuto?")

Hans bi voleo da može logično misliti. S jednostavnom hromatikom, na žalost, jedan narednik u ratu nigde ne dospeva. Osim na Istočni front, eventualno. Prosta hromatika važi isključivo za oficirski kor. Od pukovnika na gore sve je ili crveno ili žuto. Na dole, prema podoficirima, postaje ružičasto. Sasvim dole, među redovima i vodnicima, sve je prljavo sivo.

Takođe bi voleo da se već jednom okanu nejasne "ružičaste" misli, što im, poput bastardima, ne može odrediti poreklo, ali oseća da ga je s njima, kao nekom tajanstvenom istočnjačkom zarazom, inficirao još davno u Pfalzu, prijatelj i mušterija Aron. („Nema crvenog i žutog", govorio je. „Sve je manje ili više narandžasto. Samo mi to ne opažamo. Kad je malo manje narandžasto – vidimo žuto, kad je malo više – crveno".)