TAMO
GDE LOZE PLAČU CLII deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić
21.
PRETVARANJE MASKE U LICE ILI O
RIZICIMA SIMULACIJE
„Drevno
grčko verovanje, inspirisano likantropskim stanjima učesnika obreda u tajnim
bratstvima vukova, utvrđuje da se: niko večno ne može graditi fantomom, a da to
jednom stvarno ne postane, niko ne može večno živeti kao vuk, a da najposle vuk
i ne bude...“
(Dnevnik, 1975)
Darwin[1] je tamniju boju donjih krila izvesnih dnevnih leptirova
objasnio samozaštitom upriličenom dugim procesom prirodnog odabiranja. U
opasnosti, naročito kada miruju, drže oni krila uspravno, izlažući neprijatelju
manje upadljiva donja. Primitivan način samoodbrane unapređen je kod leptira koprivara
sličnošću zatvorenih krila s korom drveća na kome se odmaraju. Indijski listak (Callima) dobio je ime
po tome što na žbunju liči na uveli list.
Druge vrste brane se paradoksalnim sredstvima. Živim
bojama upozoravaju neprijatelja da za jelo nisu ukusne. „Lepota je“, veli
Darwin „zadobijena podražavanjem
drugih lepih vrsta koje borave u istoj oblasti i uživaju izvesnu imunost od napada zato što su
neprijateljima na neki način štetne...[2]“ Mehanizam koji upravlja ovakvim prilagođavanjima
ponekad je neobično rafiniran i računa na tradicionalne navike tradicionalnih
neprijatelja.
Čovek
bi kazao da raskošna Traphaena nije
mnogo brinula za život kad je sebi dopustila krila raskošnih boja i velikog
raspona. J. Jenner Weir[3],
međutim, nije verovao da je priroda baš tako naivna, pa je krupnu Traphaenu pronubu zatvorio u crvendaćev
kavez. Leptir je uhvaćen i proždran posle šezdeset uzaludnih napada. Ptica je
nasrtala na krila koja su privlačila pažnju. Telo je izmicalo dok je ona svakog
puta ostajala sa komadićem krila u kljunu. Do gozbe je došlo tek kad leptir
više nije imao čime da leti.
Očigledno,
u prirodnim uslovima on bi umakao, zbog čega se u brazilskim prašumama i na
Malajskim ostrvima sreću primerci Traphaene
s izlomljenim i izbušenim krilima živih boja. (Odolećemo iskušenju da opišemo
časnog učenjaka J. Weir, koji u sakralnoj tišini laboratorijuma, s beležnicom u
ruci i jezikom među zubima, komentariše mrcvarenje, broji do šezdeset, a zatim,
ostavši sam sa crvendaćem, zaključuje kako je Traphaena bezbedna od ptica blagodareći mudrom dejstvu
prilagođavanja uslovima života. I mi mu verujemo. Verujemo da to važi za svaku Traphaenu, osim ovu koja je srela g.
Weira. Naoružavajući je, priroda je previdela čovekovu žeđ za saznanjem.)
Hajdemo
s poređenjem još korak dalje. Citirajući Batesa[4], Darwin
veli: „Primećeno je da izvesni dnevni leptiri u Južnoj Americi, koji spadaju u
sasvim različite porodice, tako blisko liče na Heliconidae u svakoj crti i senci boje, da bi ih mogao razlikovati
samo iskusan entomolog“. Potom je utvrđeno da su podražavane Heliconidae zaštićene od napada
naročitim mirisom.
I
najzad, zaključeno „da su leptiri koji su podražavali zaštićene vrste zadobili
svoj sadašnji prevarni izgled
variranjem i prirodnim odabiranjem da bi tako obmanjivali kao da su zaštićena vrsta , i na taj način umicali da ne budu proždrani “.
Gusenica Sumračnika tzv. Sphinx, čija dužina prelazi deset
santimetara, ima duž tela crne i žute pruge, a glava, rep i noge su joj sjajno
crveni. Bez tih opominjućih boja bila bi joj urođena otužnost slaba zaštita.
Budući da gusenice imaju veoma nežnu kožu i da im creva lako kroz rane
ispadaju, čak i lako proveravanje ptičijim kljunom bilo bi za nju fatalno. Što
bi se ptica u međuvremenu zgadila, za mrtvu gusenicu nije nikakva uteha. Boja
je, dakle, a ne otužnost, ono što gusenicu Sumračnika
stvarno štiti.
Priroda je puna primera mimikrije svih načina i oblika.
Bilo bi logički nemoguće da je dar spasonosne simulacije mimoišao jedino njenu
krunu, skromnije nazvanu čovekom. Odvojivši se od rođačkih primata, čovek se lišio nužde za biološkom mimikrijom koja je
majmunima omogućila bezbedniju drveno-smeđu boju krzna i kože. Zauzvrat, obilno
je razvio sve mehanizme socijalnog, psihološkog i moralnog prilagođavanja, pa
među njima i one što se smatraju mimikričnim.
Kad sleti na žbun, Callima
sa Sumatre postaje njegov list. Uzletevši, vraća prvobitni oblik i ponovo
postaje leptir. Gusenice koje liče na grančice drveta, ma koliko dugo provele u
stanju prilagođenosti okolini, u samozaštitnoj mimikriji kojom se imitira drvo
– ne postaju drvo. Iz njih će se sasvim uspešno razviti leptir.
Sa čovekom se, međutim, često događa da ga podražavanje
menja, a mimikrična simulacija konačno pretvara u ono što se podražava.
Radeći na „Crnoberzijancima“, iskopao sam iz dnevnika
klasičan primer građanske mimikrije. Sa mnom je u VIII razredu gimnazije boravio – taj bi izraz, naime, najbolje
odgovarao onome što je za druge bilo školovanje – K. T., uzoran model
građanskog deteta, čija je porodica preživljavala za posleratno vreme takođe uzorno građansku sudbinu, koja se
kretala između konfiskacije imovine zbog privredne saradnje s neprijateljem i
njene nacionalizacije zbog Zakona kojim su industrijska sredstva za proizvodnju
preneta u društvenu svojinu za one koji nisu sarađivali.
K. T. je našao da ga pravljenje društva familiji u
lamentaciji nad izgubljenom prošlošću nikud neće odvesti. Ni neutralnost, teško
uostalom izvodljiva, nije obećavala profit. Iako socijalno, mentalno, duhovno i
moralno nepripremljen, iako na svim tim linijama hendikepiran neodgovarajućim
odgojem, preduzeo je on da se novim uslovima što brže i bolje prilagodi. Bio je
uvek za stopu angažovaniji i nepomirljiviji od drugih, pogotovu od onih što su
za to imali jače razloge. U začetku procesa prilagođavanja još mi se poveravao,
žaleći se na teškoće, s kojima se u simulaciji nosi.
[1] Charles Robert Darwin (1809–1882), engleski naučnik, tvorac
teorije o postanku po kojoj su se sve vrste razvile od jednog zajedničkog
pretka i publikovao dokaze za to. Njegova teorija je bila usvojena od strane
naučne javnosti još za njegovog života ali je tek 1930-ih do 1950-ih bio opšte
priznat. Objavio je1859. knjigu Poreklo vrste.
[2] Podvukao B. P.
[3] John Jenner Weir (1822–1894), engleski amater entomolog i
ornitolog koji se dopisivao sa Darwinom i davao mu važne naučne podatke.
[4] Henry Walter Bates (1825–1892), engleski zoolog i istraživač koji
je prvi naučno izučavao mimikriju kod životinja. Kada se posle 11 godina vratio sa ekspedicije u
oblasti Amazona, imao je kolekciju od
14000 insekata od kojih 8000 potpuno novih vrsta do tada nepoznatih u nauci.
No comments:
Post a Comment