TAMO GDE LOZE PLAČU CLIII deo

 

TAMO GDE LOZE PLAČU CLIII deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

21.

PRETVARANJE MASKE U LICE ILI O RIZICIMA SIMULACIJE

Teškoće su se odnosile na ljude pre nego na načela. S načelima je nekako i izlazio na kraj, jamačno što ih je primenjivao na drugima. Ali s ljudima, s kojima ih je morao deliti, vrlo se sporo i mučno srođavao. Kasnije, čim je maska na licu učvršćena, proveravanja su izostala. Ali čak i kad je u simulaciji doterao dotle da njihovom pritisku podvrgava vlastitu porodicu, još uvek je bilo trenutaka opuštanja kada je dozvoljavao da mu se pod maskom vidi i krajičak pravog lica, te da se sav njegov dobošarski angažman primi kao puka igra – svesno prilagođavanje novim pravilima životnih obreda.

Zatim je, u strahu da se mimikrična maska ne skine na pogrešnom mestu ili u pogrešno vreme, svoje pravo lice i svoje racionalne razloge za maskiranje povukao u takve dubine bića, do kojih je i sam retko stizao. I sve ređe, verovatno, ukoliko je otkrivao da ga ti lagumirani alibiji zbunjuju, njegovo ponašanje čine neprirodnim, a masku ranjivom. Sve do tada je, po svoj prilici, razum kontrolisao ovu „crnu“ politiku, kao što je razum glavnog junaka „Crnoberzijanaca“ Aleksandra kontrolisao njegovu Crnu berzu.

Sve do tada je simulirao ubeđenja koja intimno nije delio, ali koja su mu donosila izvesnu prednost, kao što ih je njegovom ocu nekada donosilo članstvo u Industrijskoj komori. Vaspitanje, bazirano na odlučujućoj ulozi profita u životu, donosilo je plodove na sasvim drugoj strani od zamišljene, ali je protivurečnost prividna, jer građansko vaspitanje ne prejudicira oblik profita nego njegovu primarnu važnost, ma kakav inače oblik ovaj uzeo. Razum je, dakle, u toj fazi simulacije još uvek komandovao maskom, jer je još uvek znao zašto je ona zamenila pravo lice, koje se moglo pokazati kad god se htelo.

Ostavimo ga u tom stanju svesne ili možda već polusvesne mimikrije i sretnimo nekoliko godina kasnije. Novi K. T. nije simulirao svoja uverenja. Ne tvrdim to stoga što bih sebe smatrao naročito pronicljivim, sposobnim da lažni dukat od pravog razlikujem, već što su dokazi njegove iskrenosti bili isuviše jaki da bi se i ovog puta smeli pripisati mimikriji. Blagodareći upravo onome na čemu je mislio profitirati, proživeo je na Golom otoku pedesetih dosta težak život u razmaku između naša dva viđenja.

Mimikrija ne bi bila kadra platiti takvu cenu. Za nju je bilo sposobno jedino pravo uverenje. (U konfuziji prakse skoro da je nemoguće, osim pozivom na žrtve, razlikovati autentične primerke jednog ubeđenja od njegovih uspešnih simulacija. Jedino su pitanja života i smrti kadra da učine ovaj izbor. Pred smrću, naime, svaka igra postaje nesvrsishodna.)

Otkuda ova promena? Kako je maska postala licem, a nekadašnje pravo lice iluzijom građanskog vaspitanja i otežavajuća okolnost biografije?

U mojim dnevnicima, koji se odnose na K. T-a nema o tome ni reči. Očigledno, stvari postaju zamršene tek kad treba da uđu u roman. Do tada se pisac ponaša normalno – ne pravi veliko duševno pitanje od svojih priznanja i osuda, simpatija ili antipatija. K. T. mi je oduvek bio odvratan. Odvratna mi je bila laž u kojoj je živeo i kojoj je podredio ceo život.

Ne tvrdim da pomoćnu ulogu u animoznosti nisu imala i načela što ih je ispovedao i primenjivao, uglavnom na meni ili meni podobnim. Ali nipošto odlučujuću, jer mi novi K. T. nije bio odvratan, iako načela nije promenio. Rekao bih čak i da ih je radikalizovao. Očigledno, razlog je bio u tome što je on promenio odnos prema tim načelima. Što ih više nije simulirao nego duboko i iskreno kao svoja osećao.

Za jedan roman, međutim, nisu od interesa fakta ovakve promene nego njen proces. U tom pravcu bi trebalo da idu moja istraživanja. Bojim se, međutim, da ona neće teći lakše od pokušaja da se ispita poreklo dizajna Heliconidae na krilima leptira koji toj vrsti ne pripadaju i objasni kako je nagon za preživljavanjem, udružen sa sposobnošću prilagođavanja, jednom nezaštićenom biću dao izgled zaštićenog?

U dnevniku pod kasnim datumom iz 1976. nalazim nagoveštaj razmišljanja čiji me nastavak očekuje:

„Mimikrija zahteva izvesna znanja o onome što se podražava. Ukoliko su znanja dublja, mimikrija je savršenija, opsena uspelija, svrha sigurnija. Ne može se prerušavati u nešto o čemu se nema nikakva predstava. Niko ne može simulirati neko ubeđenje, igrati pripadnika nekog pokreta, ako nikakvog pojma nema kakav je tip ljudi kome hoće da se pripada, kako misli i postupa prosečan pripadnik vrste.

 Savršena simulacija koja bi dovela u vrh vrste, da postoji, pretpostavljala bi najdublje predznanje i visoku meru prilagodljivosti masci. Prilagodljivost koja bi u graničnim slučajevima išla do potpunog poistovećivanja , u kome, kada je metodično, nestaje isključujuća razlika između simulacije i autohtonije ne samo u posledicama po druge, već i u visceralnom doživljavanju tih posledica, pa se, posle perioda duhovnih nedoumica i kriza, uspostavlja stanje apsolutne harmonije s maskom i zauvek zaboravlja da je ona neprirodna, veštačka, priručna tvorevina ispod koje iščezava pravo i stvarno lice.

Samim zaboravom gubi ona svako pravo na nas i naše mišljenje. Gubi ga čak i ako ga pamtimo, jer ga se sećamo kao zabludu mladosti, nezrelosti, pogrešnog odgoja, neprikladnih životnih uslova i svih onih okolnosti što čoveka i bez njegove volje formiraju. Maska je ovladala umom, a preko njega prvobitnim licem. Ono se postepeno izobličava i pod moćnim pritiskom maske, koja se nikada ne skida, postaje njeno prirodno naličje.

Ono što se toliko dugo govorilo a da se nije mislilo, postaje ono što se misli dok se govori. Odjek preuzima funkciju zvučnog izvora. Senka funkciju tela. Oblik je ovde funkcija lika. Privid preuzima ulogu stvarnosti. Postaje se novi čovek. Na prvi pogled u onom smislu u kome je silueta čoveka koji korača fantomskim gradom na bioskopskom platnu – čovek. Ali pogreška nije u njemu, nego u tom našem brzom, nepromišljenom prvom pogledu. Iluzije nema. To jeste čovek...“

Ne zavaravam se. Ne verujem da poznavanje i priznavanje načela, po kome se ne može prividno biti neko a da se to, na izvestan način, do izvesne mere, stvarno ne bude, pomaže kad čovek pred sobom ima prazan list hartije a u glavi nameru da tu promenu opiše kao postupan proces. Čini mi se, očajnom, da bi mi lakše bilo izaći na kraj s helikonidemorfnim šarama na krilima leptira koji nije iz porodice Heliconidae.