TAMO GDE LOZE PLAČU CLVI
deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić
23.
MORBUS PAULI ILI O
PREBRAĆENIŠTVU
"...On je klasičan primerak
konvertita, jedini čovek koji je kadar da mi ogadi vlastite ideje..."
(Dnevnik, 1965)
Poznavao sam ga godinama. Nipošto dobro, ni sa uživanjem. Čak ni koliko se poznaju
hronična lica na televiziji, premda sam i za njega, kao i za njih, uvek znao
šta će povodom bilo čega reći. Poznavao sam ga, u stvari, na onoj bezbednoj
teleskopskoj udaljenosti, na koju ljude osuđuje savršena oprečnost pogleda na
svet, tamo gde samo jedan od njih raspolaže batinom.
Smatrao sam ga s početka
provincijalnim arivistom. Kad sam ga nešto bolje upoznao, shvatio sam da on to
nije. Ili da jeste, ali u granicama. Pravila igre opšteg arivizma koji je
obeležavao Zlatno doba opšte utakmice. Ustanovio sam, prijatno iznenađen, da su
čak i njegova najneprijatnija ubeđenja iskrena.
Time, naravno, nije
stekao moju naklonost, ali moje razumevanje jeste. Iskrenost je njegovim idejama
davala prirodnost, protiv koje se ništa ne može, kao što se za neizlečivu
bolest ne mogu kriviti njeni simptomi. Ako je bolest prava, a ne tek hipohondrična halucinacija, pravi su i za
poštovanje i simptomi.
Vernosti slike radi, moram dodati da su ta njegova ubeđenja, protokolarna
i skolastička, srećno bila ublažavana izvesnim umetničkim ekscentrizmom, s
kojim je, u tradiciji Lautréamona, američki pisac Norman Mailer, kao beznadežni kandidat za gradonačelnika Njujorka, na
pitanje birača kako, ako pobedi, misli uklanjati sneg sa ulica, nadahnuto
odgovorio: "Pišaćemo po njemu". Bio je dakle jedna vrsta mlađanog
Savanarole, koji ogrnut crnom pelerinom Mannovog mađioničara Marija,
pušta papirne zmajeve s vrha palate Albanije.
Comte de Lautréamon (IsidoreaDucasse,1846–1870),
francuski pesnik koji je imao veliki uticaj na nadrealiste. Njegova jedina dela
su: Maldororova pevanja i Poezija.
Norman Kingsley Mailer (1923–2007), američki
romanopisac, novinar, esejista, pisac drama i režiser. Glavna dela: Goli i mrtvi, Američki san, Zamak u šumi i dr.
Girolamo Savonarola (1452–1498), italijanski
dominikanski fratar koji je imao veliki uticaj u politici Firence od 1494. do
njegovog pogubljenja 1498. Poznat je po spaljivanju knjiga i uništavanju svega
što je smatrao nemoralnom umetnošću.
Bio je umetnik. Da, i to se mora reći.
Ono malo puta što smo sedeli u njegovoj Prvoj, ortodoksnoj fazi, bio sam
udostojen – to je prava reč na njegovu osobnu rasejanost – sublimacijom jedne
nebulozne političke propedevtike koja je, pokraj svih svojih sablasnih osobina,
imala i jednu vrlinu – uspešno me je oslobađala svake potrebe da za novim
susretom čeznem.
Sa svoje strane, on mi je svakog puta ponešto trapavo davao na znanje da
naša viđenja – što se tiče mene, ona su i bila tek viđenja, jer do reči nisam dolazio, a i da jesam, ne vidim na šta
bi ih upotrebio – da, dakle, te naše susrete nemam zahvaliti nekoj njegovoj
naklonosti, pogotovu inicijativi, već nesrećnom slučaju koji se, eto, nije dao
izbeći. Po prilici, kao ni influenca u jesen. Bio sam mu blagodaran na ovakvoj
definiciji naših odnosa, jer je, sebe stavljajući tamo gde je želeo da bude, i
mene ostavljao tamo gde sam se, bez njega
i njemu sličnih, sasvim udobno osećao.
Tako je to teklo do pre
desetak godina.
Šta se u međuvremenu s
njim događalo, ne znam. Čuo sam da je lutao po svetu. Bio je to, već sam po
sebi, dobar znak. Naročito u agrikulturi, koja drži da je svet prenosna bolest od koje se valja čuvati.
Uostalom, možda i jeste.
Jer čovek o kome je ovde reč nije se čuvao.
Preobratio se.
Kad smo se ponovo sreli, ispovedao je on moje ideje. Pošto se u poželjnom pravcu promenio, očekivao sam da
će se promeniti i moj odnos prema njemu. Jer, on je sada branio mišljenje koje
sam godinama negovao i u svojim knjigama i u svom javnom životu. (Samo u svojim
knjigama, u stvari, jer drugog javnog života nemam.)
U njegovim ustima, međutim, te ideje nisu više zvučale onako privlačno kao
kad sam o njima razmišljao ili razgovarao sa ljudima koji su ih, otkako ih
poznajem, za svoje smatrali.
Umesto da ih potvrde, njegovo bezuslovno iskreno zastupništvo, dovelo ih
je u izvesnu sumnju.
On je u te ideje postao sasvim siguran. Jednako kao što je nekada bio
siguran u ideje koje je odbacio. Ja u svoje ideje nikad nisam bio baš sasvim
siguran ali, posle razgovora s njim – ukoliko se njegov monolog može tretirati
kao razgovor – umesto da budem sigurniji, postao sam sumnjičaviji.
Posle rastanka, i ukoliko je od tog susreta više vremena proticalo, te su
ideje opet postajale moje i ugodne, a mrena se, što su je njegovi argumenti
preko njih prevlačili, gubila.
Proces se ponavljao uvek
kad god bih ga sreo.
Trebalo je vremena da spoznam zašto se to događalo.
Morao sam najpre izvršiti izvesne predradnje. U prvom redu, razmišljanje o
našim odnosima očistiti od ličnih predrasuda. Kako onih koje su poticale od
svesti ko je i kakav on bio, tako i
od nametljivog utiska da radikalno izmenivši svoje ideje ništa nije učinio da s
njima izmeni i autoritativno, patronski arogantno ponašanje.
S prvom sam lako izašao na kraj. Oduvek sam smatrao da ljudi koji, pod
urgencijom novih saznanja, svoja mišljenja nisu kadri da menjaju, nemaju mnogo
uslova i razloga ni da ih imaju. Mišljenje koje se ne može promeniti i kome se
inteligencija nikakvim razlozima ne može obratiti, i nije stvar inteligencije
nego nekih drugih vansvesnih stanja. Pravo na uvek ponovni izbor, ne samo da je
neotuđivo pravo, već je i sadržaj jedne aktivne inteligencije. Moj poznanik se,
dakle, legitimno promenio.
S drugom predrasudom imao sam nešto više gnjavaže. Eliminisao sam je
jednom paradoksalnom dijalektičkom igrom. Uviđajući da je njegova veštačka
superiornost, zapravo, prirodna inferiornost, koja se prikriva nadmoćnošću nada
mnom, ja sam proglasio stvarno superiornim sebe i time, ne dobrovoljno, zašao u
zabranjene oblasti vlastite inferiornosti, između ostaloga i pred njim. Predrasuda je, po prilično visoku cenu otklonjena, ali
nervoza nije.
Hronično mi je išla na živce mamutski nezgrapna upornost s kojom je on
probijao moja širom otvorena vrata, uveravajući me u ideje sa kojima sam ja
takoreći odrastao; podučavajući me zaključcima do kojih sam ja, uza sve sumnje,
došao davno pre nego što je on i počeo protiv njih, jednako mamutski, da se
bori, pogotovu da ih usvaja; brutalno i bez stvarnog poznavanja materije,
razbijajući neke moje vrlo drage sumnje u vlastite ideje, koje su im obezbeđivale verodostojnost našeg nečeg živog,
aktivnog, promenljivog, koje
su ih čuvale od umnog parloga, iz koga se on tek bio izvukao (ali da bi zadobio
bar neku slobodu, a ne da bi upao u jedan drugi parlog, nadao sam se); ukratko,
gadeći mi na najprobranije načine moje
vlastito uverenje.
Protiv živaca se, dabome, nisam mogao boriti, pa jedva to mogu i sada kada o njemu nastojim nepristrasno da pišem.
No comments:
Post a Comment