Pages

Wednesday, June 29, 2022

TAMO GDE LOZE PLAČU CLVI deo

 

TAMO GDE LOZE PLAČU CLVI deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

23.

MORBUS PAULI ILI O PREBRAĆENIŠTVU

"...On je klasičan primerak konvertita, jedini čovek koji je kadar da mi ogadi vlastite ideje..."

(Dnevnik, 1965)

Poznavao sam ga godinama. Nipošto dobro, ni sa uživanjem. Čak ni koliko se poznaju hronična lica na televiziji, premda sam i za njega, kao i za njih, uvek znao šta će povodom bilo čega reći. Poznavao sam ga, u stvari, na onoj bezbednoj teleskopskoj udaljenosti, na koju ljude osuđuje savršena oprečnost pogleda na svet, tamo gde samo jedan od njih raspolaže batinom.

Smatrao sam ga s početka provincijalnim arivistom. Kad sam ga nešto bolje upoznao, shvatio sam da on to nije. Ili da jeste, ali u granicama. Pravila igre opšteg arivizma koji je obeležavao Zlatno doba opšte utakmice. Ustanovio sam, prijatno iznenađen, da su čak i njegova najneprijatnija ubeđenja iskrena.

Time, naravno, nije stekao moju naklonost, ali moje razumevanje jeste. Iskrenost je njegovim idejama davala prirodnost, protiv koje se ništa ne može, kao što se za neizlečivu bolest ne mogu kriviti njeni simptomi. Ako je bolest prava, a ne tek hipohondrična halucinacija, pravi su i za poštovanje i simptomi.

Vernosti slike radi, moram dodati da su ta njegova ubeđenja, protokolarna i skolastička, srećno bila ublažavana izvesnim umetničkim ekscentrizmom, s kojim je, u tradiciji Lautréamona, američki pisac Norman Mailer, kao beznadežni kandidat za gradonačelnika Njujorka, na pitanje birača kako, ako pobedi, misli uklanjati sneg sa ulica, nadahnuto odgovorio: "Pišaćemo po njemu". Bio je dakle jedna vrsta mlađanog Savanarole, koji ogrnut crnom pelerinom Mannovog mađioničara Marija, pušta papirne zmajeve s vrha palate Albanije.

Comte de Lautréamon (IsidoreaDucasse,1846–1870), francuski pesnik koji je imao veliki uticaj na nadrealiste. Njegova jedina dela su: Maldororova pevanja i Poezija.

Norman Kingsley Mailer (1923–2007), američki romanopisac, novinar, esejista, pisac drama i režiser. Glavna dela: Goli i mrtvi, Američki san, Zamak u šumi i dr.

Girolamo Savonarola (1452–1498), italijanski dominikanski fratar koji je imao veliki uticaj u politici Firence od 1494. do njegovog pogubljenja 1498. Poznat je po spaljivanju knjiga i uništavanju svega što je smatrao nemoralnom umetnošću.

Bio je umetnik. Da, i to se mora reći.

Ono malo puta što smo sedeli u njegovoj Prvoj, ortodoksnoj fazi, bio sam udostojen – to je prava reč na njegovu osobnu rasejanost – sublimacijom jedne nebulozne političke propedevtike koja je, pokraj svih svojih sablasnih osobina, imala i jednu vrlinu – uspešno me je oslobađala svake potrebe da za novim susretom čeznem.

Sa svoje strane, on mi je svakog puta ponešto trapavo davao na znanje da naša viđenja – što se tiče mene, ona su i bila tek viđenja, jer do reči nisam dolazio, a i da jesam, ne vidim na šta bi ih upotrebio – da, dakle, te naše susrete nemam zahvaliti nekoj njegovoj naklonosti, pogotovu inicijativi, već nesrećnom slučaju koji se, eto, nije dao izbeći. Po prilici, kao ni influenca u jesen. Bio sam mu blagodaran na ovakvoj definiciji naših odnosa, jer je, sebe stavljajući tamo gde je želeo da bude, i mene ostavljao tamo gde sam se, bez njega i njemu sličnih, sasvim udobno osećao.

Tako je to teklo do pre desetak godina.

Šta se u međuvremenu s njim događalo, ne znam. Čuo sam da je lutao po svetu. Bio je to, već sam po sebi, dobar znak. Naročito u agrikulturi, koja drži da je svet prenosna bolest od koje se valja čuvati.

Uostalom, možda i jeste. Jer čovek o kome je ovde reč nije se čuvao.

Preobratio se.

Kad smo se ponovo sreli, ispovedao je on moje ideje. Pošto se u poželjnom pravcu promenio, očekivao sam da će se promeniti i moj odnos prema njemu. Jer, on je sada branio mišljenje koje sam godinama negovao i u svojim knjigama i u svom javnom životu. (Samo u svojim knjigama, u stvari, jer drugog javnog života nemam.)

U njegovim ustima, međutim, te ideje nisu više zvučale onako privlačno kao kad sam o njima razmišljao ili razgovarao sa ljudima koji su ih, otkako ih poznajem, za svoje smatrali.

Umesto da ih potvrde, njegovo bezuslovno iskreno zastupništvo, dovelo ih je u izvesnu sumnju.

On je u te ideje postao sasvim siguran. Jednako kao što je nekada bio siguran u ideje koje je odbacio. Ja u svoje ideje nikad nisam bio baš sasvim siguran ali, posle razgovora s njim – ukoliko se njegov monolog može tretirati kao razgovor – umesto da budem sigurniji, postao sam sumnjičaviji.

Posle rastanka, i ukoliko je od tog susreta više vremena proticalo, te su ideje opet postajale moje i ugodne, a mrena se, što su je njegovi argumenti preko njih prevlačili, gubila.

Proces se ponavljao uvek kad god bih ga sreo.

Trebalo je vremena da spoznam zašto se to događalo.

Morao sam najpre izvršiti izvesne predradnje. U prvom redu, razmišljanje o našim odnosima očistiti od ličnih predrasuda. Kako onih koje su poticale od svesti ko je i kakav on bio, tako i od nametljivog utiska da radikalno izmenivši svoje ideje ništa nije učinio da s njima izmeni i autoritativno, patronski arogantno ponašanje.

S prvom sam lako izašao na kraj. Oduvek sam smatrao da ljudi koji, pod urgencijom novih saznanja, svoja mišljenja nisu kadri da menjaju, nemaju mnogo uslova i razloga ni da ih imaju. Mišljenje koje se ne može promeniti i kome se inteligencija nikakvim razlozima ne može obratiti, i nije stvar inteligencije nego nekih drugih vansvesnih stanja. Pravo na uvek ponovni izbor, ne samo da je neotuđivo pravo, već je i sadržaj jedne aktivne inteligencije. Moj poznanik se, dakle, legitimno promenio.

S drugom predrasudom imao sam nešto više gnjavaže. Eliminisao sam je jednom paradoksalnom dijalektičkom igrom. Uviđajući da je njegova veštačka superiornost, zapravo, prirodna inferiornost, koja se prikriva nadmoćnošću nada mnom, ja sam proglasio stvarno superiornim sebe i time, ne dobrovoljno, zašao u zabranjene oblasti vlastite inferiornosti, između ostaloga i pred njim. Predrasuda je, po prilično visoku cenu otklonjena, ali nervoza nije.

Hronično mi je išla na živce mamutski nezgrapna upornost s kojom je on probijao moja širom otvorena vrata, uveravajući me u ideje sa kojima sam ja takoreći odrastao; podučavajući me zaključcima do kojih sam ja, uza sve sumnje, došao davno pre nego što je on i počeo protiv njih, jednako mamutski, da se bori, pogotovu da ih usvaja; brutalno i bez stvarnog poznavanja materije, razbijajući neke moje vrlo drage sumnje u vlastite ideje, koje su im obezbeđivale verodostojnost našeg nečeg  živog, aktivnog, promenljivog, koje su ih čuvale od umnog parloga, iz koga se on tek bio izvukao (ali da bi zadobio bar neku slobodu, a ne da bi upao u jedan drugi parlog, nadao sam se); ukratko, gadeći mi na najprobranije načine moje vlastito uverenje.

Protiv živaca se, dabome, nisam mogao boriti, pa jedva to mogu i sada kada o njemu nastojim nepristrasno da pišem.

 

No comments:

Post a Comment