TAMO GDE LOZE PLAČU CVIII deo

 

TAMO GDE LOZE PLAČU CVIII deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

19.

“CRNOBERZIJANCI” ILI KAKO SAM

DOZNAO DA JE GRAĐANSKI STALEŽ NAPALA PLESAN

 

24. maja 1941. godine Kreiskommandatura Beograda je izdala svoj prvi “An die Bevölkerung Belgrads”:

“Od strane nemačke oružane sile sve češće su žalbe da civilno stanovništvo u odnosu sa nemačkim oficirima i vojnicima ne pokazuje njima dužnu pažnju i poštovanje. Naročito se sve više primećuje da jedan veliki deo stanovništva u pešačkom saobraćaju ne pokazuje nimalo sklonosti da se ukloni, nega često na drzak način preprečava put. Kreiskommandatura upozorava stanovništvo da će ubuduće protivu istupa ove vrste postupati sa svom strogošću.”

Kurzivom su štampani delovi preuzeti iz lista Novo vreme, 1941–1944, nezavisno od toga jesu li korišćeni u izvornoj formi, pod navodom ili bez njega, prilagođavani literarnim potrebama i menjani u pojedinostima ili su sasvim preoblikovani u naraciju i dijalog. Brojevi uz izvode korespondiraju sa analizom u drugom delu eseja.

Otac je pokupio svoje vizantološke knjige i, pokazujući dužnu pažnju prema nemačkoj oružanoj sili, povukao se iz pešačkog saobraćaja Srba u VII vek da dočekuje Slovene.

Deda je uzeo svoje i iščezao u glacijalnim mećavama pleistocena, mučen sumnjama da li se, posle svega, isplatilo napuštati prijatno društvo mamuta i paštiti se oko civilizacije u kojoj će biti manje bezbedan nego usred prašume.

Majka se nije odvažila na dalek put. Otišla je u salon gde je u srebrnom okovu porodičnih albuma čuvala od propadanja lični svet. U naš se vraćala jedino da “održava izvestan nivo”, svira Mozarta, od oca zahteva konačno povlačenje sa Balkana i mene sprečava da se baš sasvim ne pretvorim u majmuna.

Sestra je, naprotiv, odmaglila u budućnost, ostavljajući za Nemce po trotoarima i nas za porodičnim stolom tek nešto malo od svoje sanjalačke rasejanosti.

Od cele porodice, pod efektivnom nemačkom okupacijom i na putu nemačkoj oružanoj sili prilikom njenog pešačkog saobraćaja, ostali smo samo ja i terijer Simeon.

S mojima sam se viđao u apotekarskoj meri. Koliko je bilo nužno da se osećamo familijom, a to je u ono vreme značilo: ljudima koje ujedinjuje ista neprilika i koji na Crnoj berzi nastupaju mahom kao jedna firma. Roditelji su pretežan deo vremena provodili u duhovnoj bežaniji. U okupirani Beograd svraćali su samo dva puta dnevno.

U podne da jedu, prelistaju novine i raspitaju se dokle su od juče došli Rusi. Uveče da jedu, saslušaju šta ima BBC da izjavi u pogledu uređenja buduće Evrope i odsviraju svoje note u porodičnom kamernom orkestru. (Prema dedi, familijarno struganje pronađeno je u Beču. Industrijska revolucija je pretila da razori građansku porodicu. Našlo se da ništa tako ne ujedinjuje kao varenje iste večere i pokušaj nekoliko diletanata da usaglase neveštine.)

Mojim matorcima, građanima od poseda i znatnog intelektualnog ugleda, stanje se čak i za domaće prilike činilo preterano sumanutim, a pravac porodične magnetne igle krajnje obeshrabrujućim. Ali meni, šesnaestogodišnjem klipanu, trenutno sastavljenom od kostiju, bubuljica, smisla za trgovinu i jake polne mašte, bezobrazno nezavisnom od staleških posledica “neumitnog hoda istorije” oličenog u “onim crvenim banditima iz šume”, iako sam jedini bio pod stvarnom okupacijom, sve u svemu nije bilo rđavo.

Bio sam kentaur. Jednom polovinom melanholik, mesečar na onoj opasnoj ivici duševnog krova na kojoj se hodanje produžuje kroz vazduh i gde se pacijent do te mere spaja sa sopstvenim priviđenjima da mu svet izgleda potpuno drugačijim nego ijednom živom stvoru, a njima on kao savršen idiot. Drugom polovinom, međutim, bio sam, kao i moji preci, trgovački duh. A to znači da je logika imala za mene vrednost samo ako dovodi do zaključka od kojeg se može imati neka vajda. Ja, na primer, nisam obožavao logičku formulu gravitacije zbog njene harmonične lepote, već što mi ne dozvoljava da odletim u vazduh.

Činjenica da dve mase ne mogu zauzimati isti prostor vredela je za mene jedino ukoliko me je sprečavala da uđem u tramvaj. Ukratko, ako sam manji deo dana provodio zevajući, kao sanjar, tokom većeg bio sam račundžija. (Dihotomija je u stvari bila prividna, jer sam i sanjao o parama.)

Zoomorfna osobina, pomoću koje mravojed, onako spretan sa mravima, i ne pomišlja da poliže slona, odlika da se zanemaruje sve što nije od koristi a da će štetiti ničim ne preti, krunska za dobrog špekulanta, redovno pripisivana Njegovanima, a kod moje porodice nekrotizirana dugotrajnim bavljenjem tricama i kučinama nauke i lepih veština, u meni se, izgleda, obnovila u punom simeonskom sjaju, što je našem romejskom genosu onako uspešno osvetljavao put dok su još kao jirologosi, torbari, turcici negotiatores (Türkische Handelsleute) “na malo, ulne , libre i komad”, krmanili privrednom konfuzijom Balkana i Panonije.

Kao stidna bolest, zvana doduše dok je valjala “smislom za realnost”, “trgovačkim duhom” ili prosto “cincarskom trezvenošću”, koja, prezrivo preskačući razmažene generacije testamentarnih ljubitelja umetnosti i gubljenja vremena, kad svi veruju da je neumesnim trošenjem izlečena, poslednju žrtvu nađe u nekom beznačajnom potomku, i to godine 1944, u doba kad su izgledi za njenu poslovnu upotrebu bili ravni nuli.

– Trebalo je da se rodiš u zlatno doba stoprocentne kamate – rekao mi je deda. – Zelenaštvo deluje danas reptilski.

Bio je ozlovoljen što sam podigao cenu rezanom duvanu za lulu, koji sam za njega nabavljao.

– Na kraju krajeva ja sam ti neki prokleti deda!

—   Zato na tebi tako malo i zarađujem — objasnio sam ljubazno.

—    Zar ne bi mogao, bar na meni, ni to malo da zarađuješ?

—   Isključeno. To bi mi ubilo svako samopoštovanje.

Rastao sam u magičnom okupacijskom trouglu. Glad me je odvodila u mahagonu trpezariju, gde se na hroničnoj nuli jelo u rukavicama i pod šeširima i gde je u lušatijsko gluvo doba noći iz velikonemačkog Blaupunkta, sa anglovampirskim optimizmom nečeg neuništivog, odjekivao grlen malosrpski glas g. Harrisona sa BBC-a; S. A. C. — Komanda savezničke strateške avijacije potiskivala me je pod zemlju, u porodično sklonište smešteno u podrumu naše kuće u Krunskoj, gde sam putem bombi od hiljadu kilograma podučavan o praktičnom značenju slavne formule o “slobodnom padu tela kroz prostor”;

a roditelji me slali u Treću mušku realnu gimnaziju, gde su me rezignirani posvećenici “najplemenitijeg poziva na svetu”, s bednim uspehom uostalom, protivu životnih nevolja pokušavali impregnirati znanjima, za koja su obavešteni školski krugovi, pušeći u klozetu, tvrdili da će posle revolucije biti neupotrebljiva, premda ja ni pre nje nisam znao šta bih pametno započeo sa “dubljim razlozima oštrog otpora hanzeatskih gradova Njegovoj ekselenciji vojvodi od Albe de Medina Sidonie”, niti sa glagolima, čak i ako mi nekim čudom uspe da ih nađem u rečenicama: “Sunce se spuštaše na zaranke. Marko izvadi pištolj iza pojasa. Konj, plašljiv, okrete se i skoči ulevo. Pištolj puče. Miloje lednu. Neka strava prođe ga celim telom.”

Meni se u stvari činilo da sam u školi oduvek. I to uvek u prokletom V razredu, jednom od neparnih čudovišta obrazovanja kojima je nastavni program stavio na srce da umore svaki otresitiji i nezavisniji duh. (I da ga ozledi, III obogalji, V smrtno rani, a VII mu zada Coupe de grâce.) Ali, razume se, iako je ovo Balkan na kome je sve moguće, tako nešto ipak nije. Morao sam i ja prelaziti iz razreda u razred, samo to nisam zapažao, kao što moribund od kuge, obuzet beznađem, ne primećuje da je umesto nje dobio koleru.

Najveći deo vremena, međutim, provodio sam baveći se “podrivanjem ekonomske stabilnosti Nove Evrope” Crnom berzom, rafiniranim načinom koji su smislili Francuzi da se ne bi morali petljati sa bombama.