TAMO GDE LOZE PLAČU LXXXXIX deo

 

TAMO GDE LOZE PLAČU LXXXXIX deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

16.

JEDNA MLADOST NA BALKANU, POLUOSTRVU ČUDA

Priča "Crnoberzijanaca" time se, na žalost, ne završava. Na samom kraju odgojnog roka, nju će, kao bes uvređenih bogova, ubiti – cigla. Za lakoverne ona će pasti s jedne građevine prirodno kao što nam s vrha neke katedrale na glavu pada svedočanstvo naših uspeha i neuspeha. Za pronicljive, ona će doći odande gde se naši računi svode pomoću neke druge, više matematike – nipošto procentnog računa – za koju ti naši uspesi i neuspesi nemaju nikakvu vrednost, niti na konačan saldo utiču.

Za Aleksandra Njegovana, lično, cigla će svečano obeležiti kraj učenja i početak popravnih ispita, o kojima, naravno, neće biti podnet nikakav izveštaj. S poverenjem je, naime, zauvek svršeno. Jer ako je za sve te godine ipak nešto naučio, to je da je na ovom kurvinskom svetu bespomoćan kao čovek, te da mu ne preostaje drugo nego da se ili u neku otporniju formu života preobrazi ili da odmori glavu među zubima prve savršenije forme koja tragom njegove krvi pođe...

Prvi deo "Crnoberzijanaca" zbiva se od aprila 1941. do oktobra 1944. Bilo je to, kao što se zna, jedno moćno, u svakom pogledu balkansko vreme, nemoguće doba, u kome je opet najzad, eonima posle Zlatnog veka, sve bilo moguće.

Ratni potres je iz logičkim voskom zapečaćenog građanskog ćupa, s drevnim protejskim duhovima, istisnuo zapušač, i sve se najednom, do tada srećno ukočeno, pokrenulo u nepredviđenim smerovima i sa nepredvidljivom svrhom. Iz Pandorinog kovčežića prošlosti trezveni i dosadni nordijski demoni su odmaglili na Zapad da tamošnjem ludilu kroje kapu.

Mediteranski je ostao da se stara za domaće pomračenosti. Besomučni epinikion igrao se od Dunava do Egeja. Svet je izgledao poremećeno, ispreturano, kao da negde duboko, iza mutnog sjaja Mlečnog puta, zrači dalekometni vaseljenski magnet koji neprestano menja položaj i naše pameti odvlači iz jednih u druge krajnosti ...

Mogu o tome da svedočim i bez pomoći Novog vremena jer se moja i Aleksandrova okupacijska iskustva do izvesne mere podudaraju. (Iskustva, podvlačim, a ne život. "Crnoberzijanci" nisu autobiografski roman ni u jednom poznatom smislu, a ovo ne ističem iz straha da me zaludni tragači za autentičnostima u književnosti ne optuže za crnoberzijančenje, već da svojoj mašti zagarantujem punu slobodu akcije.)

Sve u svemu, međutim, s obzirom na zamršene okupacijske okolnosti i na to kako su drugi prošli, nama nije bilo tako rđavo. Da nam vek trajanja umesto zodijačkih znakova nije određivala Komanda savezničke strateške avijacije, a naročito prirodopisna neobaveštenost navigatorskih budala na njenim nebeskim maršrutama, koji su eksplozivne perzijanere namenjene rumunskim naftonosnim poljima istovarivali na naše glave, bilo bi nam još bolje.

Mi smo onda, naime, još uvek bili zaljubljeni u Zapad i džez, pa smo omaške zapadnjačke sinkopirane politike rado pripisivali kratkim spojevima u njenoj tehnologiji, a najradije trapavom načinu na koji su se njenim savršenstvima služili zaostali kolonijalni narodi. (Nalazim, međutim, da mi i danas služi na čast što nisam delio mišljenje endemskih patriota, na čelu s đeneralom Njegovanom, koji su u neumornom generalštabnom ratu s g. Vegeciusom] , zlim duhom prve leve kolone prednje strane Novog vremena, vlažeći u međuvremenu pantalone po skloništima, za angloameričke bombardere uvek imali po neko izvinjenje, koje su na drugom tasu kantara s gnušanjem odricali nemačkim štukama.)

Vegecijus je bio pseudonim vojnog stručnjaka, saradnika Novog vremena za vreme Drugog svetskog rata, koji je bio ruski Folksdojčer i generalštabni oficir.

Obojica smo, kao melanholici, voleli čisto, prozirno nebo, mračno bespuće još dok mu se moglo pripadati bez opasnosti da se sudarite s nekom bombom, crnu mađioničarsku kuglu s njenim zlatnim ospama i beličastim naoblačenjima, kao da negde iza nje, na nevidljivom epidermu kristalne tame, gori gorostasna signalna vatra, slična indijanskoj, sa zagonetnim porukama upućenim samo nama.Takvu je naklonost, na žalost, marta 1944. prilično teško bilo praktikovati.

,Noću se mesec, izjeden u prašnjiv komad ugljena, bespomoćno gurao sa Liberatorima. Sunce se danju gušilo u roju staniolskih pantljika koje su padale s neba kao konfete neke sulude novogodišnje proslave oko Aldabarana. Kao konkavno ogledalo u luna-parku, Majka Zemlja je u nakaznim refleksima ponavljala gromko raspadanje svog konveksnog poklopca. I na njoj, toj Majci koja se pretvorila u Maćehu, sve je postalo nestalno, proizvoljno, provizorno i neuhvatljivo kao živin stub ...