TAMO GDE LOZE PLAČU CX deo

 

TAMO GDE LOZE PLAČU CX deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

                                                                    19.

                                        “CRNOBERZIJANCI” ILI KAKO SAM

                        DOZNAO DA JE GRAĐANSKI STALEŽ NAPALA PLESAN

Nemaština je svakodnevno formirala lakrdijaške spojeve između potrebe i stvarnosti. Ako bi se posle epskih muka čovek domogao četkice, kaladont nigde nije mogao naći. Ako je sa žiletima bio bolje sreće, nedostajao mu je sapun za brijanje. Retko se raspolagalo i duvanom i šibicama. Kafa i šećer se u šolji nisu sretali. Jedno je uvek bilo odsutno. S koncem koji se jedva nabavio, nije se imalo šta šiti. Kad ga niste imali, dobijali ste ispod ruke štof.

Dugo ste izbegavali konjsko meso, jer niste imali zlata za vilicu. Kad ste smogli zlato, mesa je nestalo. Pojavilo se opet kad su vaši zubi otišli g. Dejanoviću. Najčešće, međutim, do ovako ekstremnih neprilika nije ni dolazilo. Najčešće niste imali ništa. Ništa osim nepostojane uspomene da ste jednom, jako davno, možda samo u snu, u neobičnoj fantazmi, bili čovek, građanin, neko, ali i ta je uspomena vremenom čilila.

Kroz puste radnje, iza prljavih izloga zaraslih u Dirisove plakate kao u bele kraste tajanstvene bolesti, šunjao se izbezumljeni Duh trgovine, igrajući se da prekrati vreme dirkama zarđalih registar kasa, koje su kao začarane izbacivale u saldo uvek samo nule.

DIRIS je bila Direkcija za snabdevanje građana za vreme Drugog svetskog rata.

Ni Crna berza, o kojoj su reporteri rođaka Maksimilijana, pijući kafu kupljenu ispod ruke, pisali za Novo vreme s patriotskim ogorčenjem i stidom, više nije bila kadra da zaustavi reverzibilan proces vraćanja Beograda u doba kada je u njemu živelo više pasa nego hrišćana i kada su, blagodareći tome, prvi privredno bolje stajali. Rog izobilja kontrabande se iscrpeo. Zlatna žila crne trgovine rapidno se tanjila. A kad su se pred Božić na podzemnoj licitaciji pojavile prve pozlaćene vilice srednjeg staleža, deda je rezignirano izjavio: “To je kraj.”

Neutralni statistički godišnjak opisao bi stanje kao granično sa ekonomskom agonijom. A ako se zahteva pesnička slika, ono je ilustrovalo zamišljeno vreme, u kome bi Beograđani, u očekivanju da iz Terazija šikne novi Paratetis, svoje potrebe smotreno prilagođavali najrudimentarnijim uslovima života.

I sad, kakvu je prokletu zaradu, kakav poslovni prosperitet mogao očekivati crnoberzijanac na malo, kakav sam tada bio, u zemlji čiji se privredni život, sudeći po novinama, sastojao od:

“Podele drva penzionisanim oficirima. Snabdevanja maloprodavaca taksenim markama. Deobe drvenih cipela siromašnoj radničkoj deci. Vraćanja isteklih karata za kondenzovano mleko. Prodaje na veliko hrastovog žira — nezamenjive zamene za kafu. Regulisanja čupanjci tekstilnog materijala. Podele kanapa preko Crvenog krsta. Tečaja za izradu drvene obuće. Prodaje zarobljeničkih kutija od talas hartije. Proizvodnje oksigena radi dobijanja karbida za osvetljenje. Deobe smokava za Uskrs.”

Kakve je luksuzne prohteve mogao da ima grad čije su novine sa ponosom objavljivale da su “Beograđani na vreme počeli sa setvom”?

Čime je za obiljnu trgovinu raspolagao grad koji je prema Novom vremenu od 28. marta 1944. za krađu imao posteljne čaršave i haljine nekadašnje šaptačice Narodnog pozorišta u Sarajevu, gospođe Drage Mišić iz Stevana Sremca 10?

---