TAMO GDE LOZE PLAČU CLXXVIII deo

 

TAMO GDE LOZE PLAČU CLXXVIII deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

37.

I NAJZAD JEDNA UTVARA NOVOG BEOGRADA

"Ako čovek privremeno, za ovaj trenutak i ovu temu, zanemari osnovni zadatak koji ima u Beogradu, a to je da sačuva goli život na pešačkim prelazima i trotoarima, preostaje mu onaj teži: da se sačuva od ispovesti poznatih i nepoznatih ljudi..."

(Dnevnik, 1979)

Neizrecive istine može biti u svačijoj sudbini, pa i u sudbini nepoznatog čoveka pored koga se odmarate u parku na klupi, ali vi niste na klupu seli da je saznate, nego da se od sudbine odmorite. Po pravilu, ne ulazi se u taksi da bi se saznalo koliko malo njegov vlasnik zarađuje mesečno, ni šta on misli o manama gradskog saobraćaja.

 Lečite zube zbog njih, a ne da biste naučili nešto o nesrećnom stanju naše medicinske službe. Kod poslovnog saradnika dolazite da obavite neki posao, a ne da mu budete psihijatar. Savršeno sam svestan žalosne činjenice da, kao i svi mi uostalom, i čuvar klozeta ima svoje neprilike, ali vi usluge njegove ustanove tražite da biste mokrili, a ne izmenjivali primedbe na račun života.

Ustajete s bolom u glavi ali sa čvrstom namerom da bar ovog dana, za razliku od svih ostalih, budete iznad stvarnosti jednog velikog grada u "punom urbanom poletu". Ako zanemarite neprilike u sopstvenoj kući, u kojoj bar polovina čuda savremene civilizacije ili rđavo funkcioniše ili ne funkcioniše uopšte, i suprotstavite se jedino neprilikama spoljnjeg sveta, imaćete ih dovoljno da biste se već oko podne vratili u krevet i ostatak dana prespavali.

Izaći ćete najpre u ono što optimisti zovu vazduhom. Ukoliko vam pođe za rukom da duševno i fizički neoštećeni prođete između automobila, koji se poletno i u svim smerovima kreću ulicama i trotoarima, stići ćete do kioska vašeg prodavca novina. Njegova apsolutna neljubaznost biće opomena koju vi nećete razumeti. Delimično zbog nesnosne buke, a delimično zbog toga što ne podnosite bližnje.

Pošto iz novina budete doznali kakve su se nesreće i katastrofe desile, te kakvi su zločini, pogreške i gluposti počinjene tokom samo jednog obrta zemlje oko sunca, upustićete se u čekanje autobusa i već samim tim činom izgubili svaku želju da se njime vozite. Odlučićete se za taksi. Ovaj će vam redovno otvoriti prednja vrata kao da je najprirodnije sedeti na mestu na kome se najviše gine. Tokom vožnje, u kojoj će vas vozač – blagodareći tome što smo i tu najbolji na svetu – bar tri puta oprostiti život prolaznicima, a bar dva puta vas lično od pogibelji spasiti, doznaćete za sve ružne strane života i za nekoliko psovki za koje nikad ranije niste čuli. Da vaš vozač nema sitno, takođe.

Ustanova u koju odlazite da posao obavite biće svakako u stanju reorganizacije. Neke u koje godinama svraćam, u tom turbulentnom stanju su neprestano. Zatičem, doduše, uvek iste ljude, ali oni zauzimaju uvek različita mesta. Ono što se ne menja je vaš neuspeh da posao obavite kako ste zamišljali.

Vaš popodnevni povratak kući ličiće na plivanje u jatu pirana koje su osetile krv.

Krv je, očevidno, kuća, porodica, domaći mir. Ono o čemu ćete sutra prvom nepoznatom i strpljivom čoveku koga sretnete pričati kao o izvoru svoje najdublje nesreće.

"Proveo sam jedno sunčano martovsko poslepodne na Kalemegdanu. Bilo je sveta, ali, srećom, nikoga da mi dan pokvari svojim nevoljama. Istorija, sahranjena pod zelenim travnjacima, kao pod oborenim stegovima Osmanovića, nije mi dopuštala da popustim svojim, i tako su uspomene, vijane još od dolaska u Beograd, dobile najzad svoju 'slobodnu teritoriju', onu iz koje su, na Čuburi i Neimaru, prognane sumanutom trkom novih kuća, novih automobila i novih ljudi...  Ništa se nije dogodilo.

Nijedna klupa, ma koliko stara, nije me na mladost, moju prošlost podsetila; prošlost koje sam se sećao bila je tuđa. Nijedan vidik, ma koliko poznat, nije mi govorio: bio si već jednom ovde; govoreno mi je da su ovde bili drugi ljudi, u drugom dobu, drugom ruhu i s drugim ciljem... Pitao sam se, ako tu više ništa nije moje, ako ovde žive samo mrtvi ljudi i ako se ovde još uvek sanjaju samo odsnevani snovi – jesam li to zaista ja? Ko je taj što prazna srca i glave ispunjene tuđim životima, s kalemegdanskih grudobrana posmatra Severozapad i Evropu? I kakav je to Severozapad? Koja Evropa? ..."

(Dnevnik, 1979)

 

TAMO GDE LOZE PLAČU CLXXVII deo

 

TAMO GDE LOZE PLAČU CLXXVII deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

36.

DRŽAVNA TAJNA I ULIČNO OŠTRENJE SABALJA

Pri svođenju posledica turskom invazijom izazvanog raskida s grko-vizantijskim kulturnim i političkim područjem, čije je poslednje aktivne uticaje iscrpao naš ambiciozni srednji vek, ne sme se zanemariti znatan gubitak smisla za diplomatičnost, orijentalnu sposobnost iznalaženja i korišćenja zaobilaznih, stranputnih, podzemnih, tajnih maršruta do nekog cilja...

(Dnevnik, 1974)

Jedno od najstarijih i najvrednijih načela političke strategije, u ratu kao i u miru, jeste tajnost. Biblijski princip, po kome ni desnica ne sme znati šta joj radi levica. Vojnički aksiom, po kome se pola pobede nalazi u iznenađenju.

S priličnom sigurnošću možemo pretpostaviti da Neandertalac nije izveštavao neprijatelja da će ga napasti, ni kad, ni gde i kako će to učiniti.

Po izlasku iz Misira, Izrailjci ne poslaše iz Sitima caru jerihonskom poslanike s objavom rata, već dvojicu uhoda da ispitaju debljinu gradskih bedema i jačinu posade.

Aleksandar Veliki[1] ratovao je kao što udara grom. Nikad se nije znalo koga će, kako i kad spržiti.

Hanibalov[2] silazak s Alpa u dolinu Poa iznenadio je Rimljane bar koliko je Saveznike zaprepastila nemačko-sovjetska nagodba. Obaveze iz Antikomiterna pakta nisu smetale Hitleru da je sklopi, a ona opet, ni najmanje, da Sovjetski Savez napadne, prikrivajući svoje namere striktnim izvršenjem ruskih porudžbina, sve do zadnjeg dana, i sve do onih artikala koji su imali ratni značaj.

Napoléonovo bekstvo s Elbe zateklo je pariske legitimiste u uverenju da su uzurpatora definitivno onemogućili i da im preostaje još jedino da s evropske geografske karte izbrišu naopake posledice nesrećnog bonapartističkog intermeca u bogomdanom toku monarhističke istorije. Novine su redovno javljale kako se bivši car na svom ostrvu lepo zabavlja i kako svakog jutra jaše. Jednog je, međutim, za promenu, seo u jedrenjak, i u Versaju je ponovo počelo opšte pakovanje.

Kad već nisu skrivali odlučnost da se na evropsko kopno iskrcaju, Anglo-Amerikanci su činili sve da zadrže u tajnosti bar datum i mesto na kome će ga izvesti.

Demilitarizovana zona rajnske oblasti, uspostavljena 42, 43, i 44. članom Versajskog ugovora, izričito je poraženoj Nemačkoj zabranjivala utvrđenje leve obale Rajne, manevre ili stacioniranje vojnih jedinica u prostoru od pedeset kilometara duž reke. 7. marta 1936, nepuna dva sata pošto je ministar spoljnih poslova von Neurath[3], britanskom, francuskom, italijanskom i belgijskom poslaniku u Berlinu uručio zvaničan predlog nemačke vlade za sklapanje dvadesetpetogodišnjeg sporazuma o Rajnskoj oblasti, vezanog za međusobne paktove o nenapadanju, Hitler je pred Reichstagom objavio odluku da je okupira. Čovek bi pomislio da do stvarne okupacije za pregovore još ima vremena. Nije ga bilo. Dok je Kancelar govorio, nemačke trupe su na Rajnu silazile.

Kad se povukao princ Philip von Hesse[4], koji je Duceu[5] doneo lični Vođin izveštaj o okupaciji Čehoslovačke, ovaj je rekao: "Italijani će mi se smejati. Kad god okupira neku zemlju, Hitler meni šalje izveštaj", čime se otkriva do koje mere je princip tajnosti važio čak i među najbližim saveznicima.

Ni Bog, uostalom, nije obaveštavao ceo svet o nameri da ga potopi. Poverio se jedino Noju.

Ciljevi nekih pučeva bili su tako dobro čuvana tajna da su njihovi izvršioci zaboravljali u čemu se zapravo sastojala. Smetnuvši s uma da im je cilj proklamovanje slobode, proglašavali bi se diktatorima. Druge diskrecije ostale su to zauvek. Neke su usled preteranosti izmenile istoriju. Rigorozno čuvanje u tajnosti imena neprijatelja naroda, koji su u Konventu kovali zaveru protiv jakobinaca, koštalo je glave Maximiliena Robespierrea.

U svakom slučaju, izgleda da biblijskog, krapinskog i savremenog čoveka, pored drugih osobina, spaja i zajedničko iskustvo u pogledu značaja "stroge poverljivosti" za lične i opšte poslove.

Evropejski naobraženi i orijentirani Knjaz Srbije Mihajlo III Obrenović[6] odlučio je da se tog najdrevnijeg i najvrednijeg političkog načela drži dok s Portom pregovara oko povlačenja turskih garnizona iz Beograda, Smedereva, Šapca i Kladova.

Nagodbe s rumunskim vladaocem Karolyiom, grčkim Georgesom i crnogorskim Nikolom o preraspodeli turskih dobara na Balkanu, čuvao je u strogoj tajnosti. Slavno Načertanije Ilije Garašanina[7] čamilo je u međuvremenu u rupi, u kojoj su trunule i kozje uši cara Trojana, dok je Knjaz pisao Velikom veziru Mehmed Ruždi-paši: "Da će sultanovo uzvišeno Ime blagosiljati sav serbski narod, kojega Knjaz nikada ne bi zaboravio na blagodarnosti ni na lojalnost koju bi Mu za to dugovao, te bi znakom tako sjajnim svoga blagovoljenja, Njegovo Carsko Veličanstvo, neraskidivim uzima za sebe privezao jedan hrabar i lojalan narod.[8]"

Blagodareći strogom poštovanju načela dvostruke igre, koja se u građanskom životu naziva kurvinskom, a u međunarodnom nosi ime dobre politike, Srbija je dobila gradove. Šestog aprila godine Hiljadu osamsto šezdeset sedme, na svečanosti u Beogradu, koja je trajala tri dana, te se može porediti s nacionalnom Ivkovom slavom,  knjazu Mihajlu, su, u prisustvu konzularne Evrope i domaćeg adamskog kolena, pojačanog uglednim gostima iz preka, predati ključevi Beograda, Smedereva, Šapca i Kladova. Istodobno je pročitan Ferman, uvek nepobedivog sultana Abdul Asiza, kojim mu se četiri kasetelne varoši poklanjaju: "imajući tvrdo ubeđenje da će srpski Knjaz i uobšte ceo srpski narod, koji je svojstvima vernosti i lojalnosti obdaren, ove gradove po Njegovoj želji čuvati i s njima dobro upravljati...[9]"

Za vreme Predaje, bala što je povodom nje u Magistratu beogradskom održan, kao i zvaničnih prijema tokom proslave, knjaz Mihajlo se svojski trudio da predstavnike Porte, pod čijom smo jurisdikcijom u međunarodno-pravnom smislu još uvek bili, uveri u srpsku lojalnost, a strane konzule, pa preko njih i Evropu, u svetu nameru da očuva mir i red na Balkanu.

Ja ne znam koliko su mu Turci i konzuli verovali, ali u svetlosti onoga što se ta tri dana po ulicama aklamovalo i pevalo, bili bi magarci da jesu.

Jer poneseni nacionalnom pobedom, koja im je obećavala nove u budućnosti, a nevični čuvanju tajne, Srbi su u veselim povorkama marširali pred konzulatima, Ašir-pašinim i Ali Riza-pašinim konakom, vičući: "Živeo srpski Budim!", "Živeo srpski Solun!" i "Živeo srpski Jadran!".

Na prekor o nediplomatičnosti takvog postupka i tvrđenje da čak ni lisica ne zavija pred torom: "Živele moje ovce", vi mi, naravno možete reći da narodom ne vlada razum nego osećanje, a ja ću se saglasiti, rezervišući sebi pravo na jedno pitanje.

Što se, pak, tiče "svojstava vernosti i lojalnosti", kojima nas je tako ženerozno obdario sultanov Ferman, a na koja se, uostalom, i naš prejasni Knjaz u iskanju gradova pozivao, ona su, čini mi se, najdublje do izražaja dolazila u pesmama ondašnjeg slavljeničkog Beograda:

"Na Kosovo pođi srpski rode,

Da se boriš za svoje slobode!

Drhti onaj Stambol kleti,

Jer mu Srbin strašno preti!

Rado ide Srbin u vojnike,

Da zelene bere lovorike,

Borba njemu zabava je draga,

Još milije salomiti vraga!

Oštrimo, brale, sablje nam britke

Čekaju nas još mnoge ljute bitke!"

Ako mi i sada budete praznoslovili o osećanjima koja vladaju narodom, dok je, razum, navodno, obavezan na nekom drugom, višem mestu da bude, ja ću vam postaviti obećano pitanje. Magazioniran li je taj razum, možda kod Mitropolita beogradskog g. Mihajla[10], koji je, na blagodejaniju povodom sretnog zbitija, s amvona Saborne crkve, pred Evropom u licu njenog diplomatičnog kora, izglasa vikao: "S granitnog ovog vo vjeki vjekova slobodnog nam belog grada što skorije da pođemo dolinom Morave, Vardara i Drine, te da sva naša srpska braća budu okupana zracima slobodnog sunca!"

Jer ako se nalazi, onda ja o takvom razumu ne bih umeo reći ništa više od onoga što će o njemu u Zlatnom runu kazati Kir Simeon Njegovan, doajen beogradske čaršije: "Ja bih", kazaće, "to bajanje počeo personalno s Njegovim preosveštenstvom, samo ga ne bih u sunčane zrake slobode sumivao, nego ledenom vodom tuširao, sve dok se ne obasvesti ko je, gde je i u kakvom svetu živi!"

---

[1] Aleksandar Veliki (356–323. pre n.e.), makedonski vladar, jedan od najvećih vojskovođa u istoriji sveta. Osvojio je Egipat i Siriju, osnovao Aleksandriju i srušio moćno persijsko carstvo. Za života je proglašen božanstvom;  nikada se nije rastajao od primerka Ilijade. Umro je od groznice u Vavilonu, u 33. godini.

[2] Hanibal (248–183. pre n.e.), kartaginski vojni taktičar i komandant. U vreme kada je Hanibal pretio Rimu, nastala je izreka: "Hannibal ante portas" (Hanibal je pred vratima, tj. upozorenje zbog predstojeće opasnosti).

[3] Konstantin baron von Neurath (1873–1956), nemački diplomata i ministar spoljnih poslova. Kasnije ga je Hitler zamenio Ribbentropom. Na Nirnberškom procesu osuđen na 15 godina robije.

[4] Philipp von Hesse (1896–1980), prišao nacistima 1930. a tri godine kasnije postavljen je za ministra finansija. Do 1944. upravljao je u oblasti Hese-Nasau. Posle rata je jedno vreme bio interniran.

[5] Benito Amilcare Andrea Mussolini (1883–1945), italijanski političar, vođa Fašističke partije. Juna 1940, Mussolini je poveo Italiju u Drugi svetski rat na strani Sila osovine. Krajem rata, 1945. uhvaćen je od strane partizana i obešen.

[6] Mihailo III Obrenović (1823–1868), knez Srbije od 1839. do 1842. i od 1860. do 1868. Njegova prva vladavina se okončala njegovim zbacivanjem 1842, a druga vladavina se završila njegovim ubistvom.

[7] Ilija Garašanin (1812–1874), srpski političar koji je imao veliki uticaj na državne poslove. Školovao se u grčkim i nemačkim školama. Bio predsednik vlade Srbije i ministar spoljnih poslova,  ali i prvi srpski političar koji je imao politički program, izložen u njegovom delu Načertanije.

[8] Podvukao B. P.

[9] Isto.

[10] Mihailo Jovanović (1826–1898), mitropolit beogradski 1859–1881. i 1889–1898.

TAMO GDE LOZE PLAČU CLXXVI deo

 

TAMO GDE LOZE PLAČU CLXXVI deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

35.

SRPSKA ŠTAMPA IZMEĐU SVETSKIH I DOMAĆIH POSLOVA (nastavak)

Broj od 18. septembra, iako još uvek održava optimizam, pušta na volju i nekim rezervama, pa, prema požunskim novinama, između ostalog, izveštava da se:

"Dvor Turski se protiv Serbie ove godine osobito spravlja. Da se operacie podrobno predvoditi mogu, otide Veliki Vezir iz Vidina u Niš. Serbli glavnu vojsku svoju u Deligradu imaju... I na granici Bosanskoj bili su Serbli dosta neščasni. Izmeždu 11/23ga, 12/24ga i 13/25ga podkrepe silu Bosansku, po zapovesti Sultanovoj, svi Kapitani vojske Turske, na Serble živo udare i iz obkopani stanova novi kod Loznice i Lešnice isteraju ih... Serbala je u Loznici do 700 bilo, svi su ovi izsečeni, kromje 190 nji, koje su Turci povešali..."

Prvi ozbiljniji nagoveštaj mogućeg poraza nalazio se tek u članku od 20. septembra, u kome se veli:

"Poznato je Čitatelem našim da se iz pribjegši Serbalja dva bataljona Svobodnjaka po nalogu Pridvornog Vojenog Sovjeta ustrojavaju. Svaki Serbski oficir koji 150 ljudi s sobom dovede, postati će Kapitanom, koji sa 100 ljudi dojde Kapitan-Leitnantom, a koji sa 50 momaka stupi, Oberlejtnantom ..."

10. oktobra, sudeći po  Novinama serbskim, Srbije više nema, i vesti u Beč dolaze iz Turske:

"Po glasu privatni vjesti iz Zemuna pod 25-tim Sept. počinese ščastije Serbie kolebati. Turska je vojska preko Morave prešla, dobro ukrepljeni Serbski tabor kod Rače obišla i naposljedok jurišom ga osvojila. Svi su se Serbli, koji tu poginuli nisu, razsuli, u šume i planine pribjegli, ili se u K. K. zemle preko Save spasli.

Oni su 6 dani koje iz straha koje iz siromaštva sasvim gotovo očajali. I s druge je strane vojska Turska pod Rečep-agom pri mjestu Petki preko Morave prešla, i s dve strane bez ikakvog prepjatstvija do Smedereva i Beograda proderla. Sept. 22-oga zapale sami Beograđani dva predgrađa Beogradska; a sutra dan već okolo 10 časov ujutru Turci preko Grocke (mjesta izmeždu Beograda i Smedereva) u Beograd prispjedu..."

Neproporcionalno učešće srpskih poslova u sadržajima srpskih listova odražava se i kad se njihova uredništva preseljavaju ili otvaraju u Beogradu. U "Marginalijama i moralijama" (IV) citirao sam članak "Krvavi štrajk" iz 1122 broja Politike od 2. marta 1907, čije mi je prividno humanističko, a zapravo konzervativno tretiranje tarifnog štrajka radnika Goldšmitove fabrike šećera na Čukarici pokazalo da s mitovima uvek treba biti oprezan. Takozvana istorijska naprednost vrlo je nežna biljka. Ne raste svuda, u svako doba, pa i kad nikne, plodove ne daje baš svake sezone.

Naslovna strana tog broja još jednom ukazuje na našu indiferentnost prema sopstvenim poslovima. Oni su stidljivo povučeni na unutrašnje strane, a na prednjoj, osim uvodnika koji govori o čukaričkom štrajku, Srbima se u pravom smislu reči bavi samo jedna "Šala iz kasarne". ("Narednik: Šta ti, Jovane, razumeš pod unutrašnjim neprijateljem? – Jovan: Kaplar Đorđa i podnarednika Životu.") Ostali prilozi posvećeni su "Specijalnim reformama u Ugarskoj", "Srpskoj banci" (ali u Zagrebu), uspomenama gospođice Keti Dali iz harema afganistanskog Emira u Kabulu i feljtonu "Šimširov miris" od F. Kopea.

Tako mi u danima najveće radničke krize u istoriji zemlje, pored mišljenja da je štrajhbreherstvo legitimno oruđe u rešavanju industrijskih odnosa, saznajemo još nekoliko vrlo značajnih i poučnih istina o ljubomori kao glavnoj strasti koja "cepa grudi" haremskih žena i da su u Pariz i Kopeov roman stigle Cveti, da je dan, bar u romanu bio vedar (jer na Čukarici svakako nije), da je "vetrić pirkao a sunce blistalo, ali da se svako sećao poslovice: U aprilu, ne skidaj mantilu".

Iz svoje arhive listova koji su izlazili za vreme okupacije nasumice biram jedan. To je Ponedeljak broj 2, od 11. avgusta 1941, list koji je svakog prvog dana u nedelji zamenjivao Novo vreme. Pogledajte naslove ispisane redom s leva na desno:  

"Katastrofalne posledice štrajkova u S.A.D."

"Novi uspesi nemačkog vazduhoplovstva u Ukrajini."

"Bombardovana lučka postrojenja u Marsa Mtruhu."

"Bombardovanjem Moskve izazvani mnogobrojni veliki požari."

"Vilhelmštrase o podmetanju engleske štampe."

"Polazak novih danskih dobrovoljaca."

"Japan će pribeći sili ako bude potrebno."

"Drugi pokušaj atentata na iračkog predsednika vlade."

"Proširenje teritorijalnih voda S.A.D."

Pa ovde nas čak uopšte i nema, reći ćete! I prevarićete se. Ipak nas ima. I to u samom srcu naslovne strane. I šta radimo, pitaćete se, u srcu naslovne strane?

Pikamo fuzbal!

Svet je u plamenu, države se raspadaju kao kartonske makete, gradovi preživljavaju mitske sudbine Sodome i Gomore, svi se bave ubijanjem, čak su i debeli, flegmatični Danci nekud krenuli, nije moguće da mi Srbi nemamo ništa pametnije da radimo nego da se bavimo sportom?

Sudeći prema Ponedeljniku, tako je. Na sredini naslovne strane, kao neka krunska vest, okružena sa svih strana izveštajima sa frontova, stoji i izveštaj s našeg – sportskog: "BSK – Jugoslavija 2:1. Novi ligaši su Sloga, Obilić, Mitić, Čukarički."

Ispod ovog, doduše, crno uokviren, štampan je poziv: "Priložite za izbeglice."

I kada bi ta naslovna strana, sticajem okolnosti ostala jedino svedočanstvo našeg života pod okupacijom, ispalo bi da smo mi nekakav u sreći i bezbednosti naročito privilegovan narod, jer dok se svi drugi tuku – mi igramo. U redu, pomalo, izgleda, i bežimo. Ali to nam je sporedno zanimanje. Osnovno je – fuzbal !

TAMO GDE LOZE PLAČU CLXXV deo

 

TAMO GDE LOZE PLAČU CLXXV deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

35.

SRPSKA ŠTAMPA IZMEĐU SVETSKIH I DOMAĆIH POSLOVA

Ponekad se ima utisak da je naša štampa, ako baš ne obaveštenija, ono spremnija da sa nama podeli svoja obaveštenja o onome što se dešava u Patagoniji nego o događajima u sopstvenoj zemlji. Jedan geografski prostor koji je vekovima inspirisao maštu stranaca i stupce njihovih listova – pa to i sad čini – kao da ne nadahnjuje u dovoljnoj meri domaće žurnaliste...

(Dnevnik, 1961)

Izgleda, međutim, da ova neuravnoteženost interesa nije posledica nekog filosofskog shvatanja o jedinstvu sveta, nekog novinarskog monizma već, između ostalog, i tradicije začete u činjenici da su prvi srpski listovi štampani u inostranstvu, koje njihovi izdavači i saradnici i nisu smatrali inostranstvom, već sopstvenom državom, prema kojoj je inostranstvo bila – Turska, pa u njenom okviru i Srbija.

Zapazio sam ovo kad sam zbog priče o emigraciji Simeona Lupusa i Simeona Grka u Zemun (Zlatno runo II) prelistavao brojeve Novina serbskih iz carstvujušćega grada Viene ot godine 1813, a štampanih s "dozvoljenijem ego Kes. Kral. Veličestva".

Te novine su, bar godine 1813, bile srpske jedino utoliko što su izlazile na srpskom jeziku a u staroslovenskoj ortografiji. Sve ostalo u njima bilo je – internacionalno. Vesti su uglavnom donošene iz "Švedije, Šleske, Francuzske, Inglezske, Rossije, Saksonije, Španije, Praizske" itd. To se smatralo Stranim priključenijima  (u koja će spadati, kao što ćemo videti, i Prvi srpski ustanak). Pod Priključenijima otečestvenim , katkad i "vnutrenjim", podrazumevani su događaji iz tadašnje Austrije. Pretežni deo sadržaja se pod naslovom "Ot vojnišča" odnosi na ratne operacije koje su se tada, u vreme Napoléonove[1] labudove ratne pesme, vodile širom Evrope. (Ratu su, na ovaj ili onaj način, uostalom, posvećene i vesti iz svih spomenutih zemalja.)

Godine 1913. Srbija je doživljavala poslednju godinu svoje rovite, nesigurne, međunarodno nelegitimne ratne slobode. Te će godine Prvi srpski ustanak biti ugušen. O celom tom događaju, koji će srpskom XIX veku dati boju, u Novinama serbskim ima samo pet kraćih vesti datiranih 1. i 8. avgusta, 18. i 30. septembra i 10. oktobra. Prve četiri se donose pod krupnim naslovom "Iz Serbije". Ali već peta, ona od 10. oktobra (kao i tri preostale do kraja godine, od 21. oktobra, 18. novembra i 2. decembra), idu pod zvaničnim naslovom "Ot Turske", što ga je Ustanak preuranjeno izbacio iz upotrebe. Premda ažurna promena naslova, vezana za ponovni ulazak turske vojske u Beograd otkriva poslovnu realističnost izdavača Novinama serbskim, mora se priznati da su one bile jedina strana sila koja nam je bez naslova, rezerve i zadnje misli u glavi priznala da postojimo.

Izvesno osećanje oskudnosti obaveštenja o stanju srpskih poslova (koje će se vremenom odomaćiti), kao i  oblačno ubeđenje da oni stoje bolje nego što su stvarno 1813. stajali (kojim ćemo, takođe, biti pelcovani), u priličnoj meri prati čitanje ondašnjih izveštaja iz Srbije.

1. avgusta 1813: Novine serbske prenose požunske:

"Ljudstvo, koje je ovog leta iz Beograda protiv Turaka izišlo, jest do 1600 veliko. Srbi su se na četiri časti razdelili; dve su pošle k Nišu, a dve k reki Drini. Još se nisu Srbi s Turci bili. Turci su veoma slabi, i samo do 5-6000 ljudi jaki."

Nastranu rodoljubiva arogancija s kojom se 6000 Turaka ne smatra dovoljnom silom za 1600 Srba, čak i kada se oni na pola razdele, u tonu cele vesti oseća se ubeđenje da je bitka već dobijena i da ostaje još samo da se Turci sahrane.

Vest od 8. avgusta, pod naslovom "Iz Zemuna julija 21ga", kao da našim novinama za pravo daje:

"Od Serbije se čuje da su Bošnjaci pod Vezirom Travničkim i Beglerbegom Banjalučkim 9. julija kod Zvornika preko Drine proderslivo prešći naumili, i da bi Serble napasti, na levo do Loznice došli. Nekoliko je nji i do Novog Sela šest časov ot Šapca doprelo. Julija 12og udare se. Turci desnim krilom svoim udare na levo krilo Serbalja, no puške i topovi iz Serbski busija nateraju ih da ustupe. Onda Ti Gospodar Georgije s glavnom vojskom iz planine isterči, desno krilo Turaka berzo obkoli i most novi preko Drine načinjeni razoriti namri. Sad se svuda i na svaku stranu biti i boriti načnu. Rukojaščije (Manöuvre ) ovo Serbsko prinudi Turke begati. Turci istina proderu, no i mnogo ljudi i vojenog posuđa izgube i tako istučeni budu da im se mnogo hatlja u Drini utopilo. Serbli su spram Turaka veoma malo izgubili. Kad se bitva soverši, donesu Serbli za znak da su Turke pobedili, 60 Turski glava na koplju nataknuti u Šabac. "

 

---

[1] Napoléon Bonaparte (1769–1821), general u francuskoj Revoluciji; prvi konzul francuske Republike, car Francuske i kralj Italije. Posle poraza kod Vaterloa 1815, prognan na ostrvo Sv. Jelena gde je proveo poslednjih šest godina svog života pod britanskim nadzorom.

 

TAMO GDE LOZE PLAČU CLXXIV deo

 

TAMO GDE LOZE PLAČU CLXXIV deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

34.

REVOLUCIJA KOJA SE ODLAŽE NA NEODREĐENO VREME

Poznavaoci naših nacionalnih vrlina i mana tvrde da smo na strani snalažljiviji nego kod kuće. Znameniti neradnik sa Čubure, kad su mu dosadila prebacivanja radnog naroda, otputovao je u Hanover, i sad živi tamo kao prosperitetni trgovac, mada se još uvek ne zna – od čega. Zatvorski abonent u Šapcu, drži u Minhenu uglednu Agenciju za nekretnine, čiju prirodu nisam sasvim uspeo da shvatim. K. D. je u Beogradu stanovao preko puta mene, u jednom od svetlarnika s najekskluzivnijim pogledom na kante za đubre, u Londonu se kod njega penjete liftom, kojim upravlja jedan istočnoevropski admiral.

Najslabijeg đaka svog razreda – ako sebe izuzmem – sreo sam u avionu, kako puši "havanu[LP1] ", pije "glenfiddich[LP2] " (Pure Malt Whiskey[LP3] ), i s jednim holandskim fabrikantom trikotaže, uz naglasak i manir člana konzervativnog "Monday Cluba[LP4] ", a u svetlosti dolarskih kolebanja, raspravlja o svetskoj monetarnoj reformi... Da pribrojim ovim nacionalnim snalažljivostima i sebe. U Beogradu sam bio neko ko se, s vremena na vreme, na ovaj ili onaj način, primećuje. U Londonu me niko nikad ni na koji način ne primećuje. Zar to nije izvestan uspeh?...

(Dnevnik, 1976)

Neposredno posle revolucije od Četrdesetosme, pedesetih godina, u Berlinu je, pod pokroviteljstvom pruske kraljevske kuće, živeo Miloš Gospodara Jevrema[1], sinovac srpskog knjaza u izgnanstvu Miloša Obrenovića[2]. Upravo je završio Berlinsku ratnu školu i dobio za sekondleuitnanta [LP5] u jednoj Istočno-pruskoj ulanerskoj regimenti. Bilo je to vreme februarskih nemira u Nemačkoj. Nekoliko dana posle krvavih meteža, održavala se ribarska godišnjica u Stralauu kraj Berlina, u kojoj je, po drevnom običaju, učestvovala cela prestolnica. Berlinska policija je dobila obaveštenja da će svetkovina biti iskorišćena za nove nerede.

O tome se, uostalom, po gradu i javno govorilo. (Kod Nemaca, u ono vreme, nije bilo ničeg ispod žita. Sve je moralo biti isplanirano i građanstvu uredno do znanja stavljeno.) Tako je sva berlinska pandurija bila na nogama, a vojni garnizon stavljen u stanje bojne pripravnosti, s Milošem Jevremovim i njegovom regimentom u posedu Šleske varoške kapije, kojom se do Stralaua dolazilo. No kad je rano izjutra na kapiju navalio svet – pripravan da malko svetkuje, a malko i poredak razbija – zatekao je na kapiji objavu sledeće sadržine:

 

"Zbog iznenadne bolesti šusterskog šegrta g. Friza Schulza, zakazana za danas, velika Berlinska revolucija odlaže se na neizvesno vreme, koje će, međutim, građanstvu pravoročno biti saopšteno."

Berlinčani su se razišli. Smejali su se. Njihov smisao za humor bio je jači od građanskog nezadovoljstva.

Objavu je smislio i ispisao Miloš Jevremov Obrenović, Srbin na strani.

Pitam se kako bi se slična snalažljivost provela kod nas. Neki putokaz daje nam Svetoandrejska skupština godine 1858.

Kad su deputati, na prvu vest o dolasku vojske, gazeći jedan drugog, navalili na vrata srpske "Loptačnice", odmah pošto su se rimski svečano zakleli da se neće razilaziti dok ne zbace kneza Aleksandra Karađorđevića[3], i kad su objavili sakupljenom narodu da se "revolucija na neodređeno vreme odlaže", ovaj ih je puškama vratio na skupštinu – i u srpsku istoriju, u koju su, na "francuski način" hteli da uđu, ali su se u njoj samo "na srpski" način mogli zadržati.

U sjaju ovih i nekih drugih epizoda iz naše građanske prošlosti, "havana", "glenfiddich", i vazdušna ekspertiza međunarodne finansijske situacije mog školskog druga iz magareće klupe postaju nešto shvatljivija. Nejasno ostaje još jedno – holandski fabrikant, koji je plaćao račun.

---

[1] Jevrem Obrenović (1790–1856) , najmlađi brat kneza Miloša Obrenovića. Godine 1816, Miloš je postavio Jevrema za ober-kneza Šabačke nahije. Njegova uloga u organizaciji i radu sudstva bila je od velike važnosti. U redovne poslove spadalo je i suzbijanje hajdučije, koja je naročito uzela maha posle 1817. godine. Primenjujući oštre, katkad i surove mere, Miloš i Jevrem su uspeli da hajdučiju svedu na razumnu meru. Šabačku varoš, u kojoj je boravio od 1816. do 1831. godine, Jevrem je uredio po "evropejski". Jevremov konak, i u Šapcu i u Beogradu, bio je stecište školovanih i obrazovanih ljudi ondašnje Srbije, od kojih je većinu materijalno i moralno pomagao. Njegova biblioteka u Konaku u Šapcu, sa delima Lafontena, Kupera, Skota, Šilera i drugih, spadala je u red najbogatijih u Srbiji. Pod Jevremovim pokroviteljstvom, početkom 1832. godine, osnovana je u Beogradu javna biblioteka, "kao poludržavna ustanova". Prvi darodavac knjiga bio je upravo Jevrem.

[2] Miloš Obrenović (1780–1860), knez Srbije; iako nepismen, učestvovao je u Prvom srpskom ustanku i  digao Drugi srpski ustanak. Za vreme njegove vladavine, Srbija je postala autonomna kneževina u okviru Osmanskog carstva. U unutrašnjoj politici bio je despot, ali je ima sluha za zahteve novog vremena podržavajući obrazovanje mladih naraštaja. Abdicirao je 1839. i napustio zemlju da bi se na kratko vratio i vladao od1858. do 1860.  

[3] Knez Aleksandar Karađorđević (1806–1885), knez Srbije u periodu 1842–1858. godine. Posle abdikacije Miloša, a zatim i Mihaila Obrenovića, na skupštini održanoj 14. septembra 1842, Aleksandar Karađorđević izabran je za kneza Srbije. Nakon priznavanja kneževske titule od strane Rusije i Turske, knez Aleksandar se okrenuo reformama kako bi ubrzao razvoj srpske države. Donet je kodeks građanskog prava, uvedena stajaća vojska, osnovana topolivnica, unapređene su postojeće i osnovane nove škole, Narodna biblioteka i Narodni muzej.

 

---