TAMO GDE LOZE PLAČU CLIX
deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić
24.
GASOVITO AGREGATNO STANJE
PROŠLOSTI (nastavak)
„U većini se slučajeva
oduzimanje budućnosti ne pokazuje dovoljnim. Ljudi se još uvek mogu obratiti
prošlosti za azil. Imali smo, na primer, jednog gospodina, koji nam je uporno
tvrdio da, kao general Wermachta , on
izvesna priznanja jednostavno ne može sebi dopustiti. Bilo je očigledno da u
činu poručnika takvu prepreku ne bi video.
U svakom slučaju, ne bi
bila nepremostiva. Pojedinačna prošlost izravno se suprotstavlja opštoj
budućnosti, u kojoj je i njegovo priznanje trebalo da igra izvesnu pomoćnu ulogu.
Prošlost je time izgubila jednu prirodnu osnovu za opstanak. Prošlost vredi
samo onoliko koliko pomaže budućnosti. I general je morao postati poručnik.“
„Degradacijom generala u
čin poručnika, Steinbrecher, ne uništava se svest da je jednom bio general.“
„Ko o degradaciji govori? Ni za kakvom degradacijom nije
bilo potrebe.“
„Pa kako je onda, do vraga, postao poručnik?“
„Nije postao,
doktore. Bio je. Samo mi to nismo
znali. Administrativna greška kod prijema. Krivci su kažnjeni, a general vraćen
u svoj pravi čin. Bio je, zapravo poručnik koji je usled alkoholičarske
depresije, izazvane željom da napreduje, uobrazio da je general i svuda se kao
general predstavljao. Bio je tako dobar u svojoj umišljenoj ulozi da je i
službovao u svojstvu generala. Naravno pošto nije bilo reči o tradicionalnoj
već o duševnoj degradaciji, nije išlo lako.
Nije bilo svrhe zahtevati priznanje od poručnika, ako ovaj
još uvek drži da je general. Ni dokumenta koja smo mu podneli nisu pomagala.
Proglašavao ih je falsifikatom. Ni suočenja s klasnim drugovima nisu stvar s
mesta pomakla. Tu nas je opet optuživao da smo zloupotrebili njihovu
profesionalnu surevnjivost. Slomio se tek kad je njegova sopstvena porodica
priznala da su ga zvali generalom samo radi mira u kući. Neka vrsta
pirandelovske situacije, ako ste gledali Henriha
IV...“
„Neverovatne, u svakom slučaju“, kazaće dr Eckart. „Ali na
temu neprimenljive. Čoveku koji nije bio general, ne možete oduzeti generalski
čin. Možete ga jedino dovesti do toga da se pomiri sa činom poručnika.“
„Ako je poručnik bio. Ako ipak nije bio general“ , kazaće
Steinbrecher.
Gospodin generalni će dozvoliti sebi da plane: „Pa šta je,
najzad, taj bio? General ili poručnik?“
„Zar je važno? Priznanje je, u svakom slučaju, kao
poručnik potpisao. Posle čega je otpremljen u ludnicu. Tamo je opet počeo da
napreduje. Kad sam poslednji put za njega čuo – bio je pukovnik. Ne znam dokle
je trenutno dospeo.“
Gospodin Generalni neće ništa kazati. Eventualno će se
pitati ko je u celoj toj stvari zaista lud. On, Eckart, koji iz
pukog građanskog komoditeta, ne veruje u mogućnost uništenja nečije prošlosti,
Steinbrecher koji na generalima tako uspešno demonstrira, iliti generali koji
bez nje produžuju da žive, čak i prosperiraju.
Steinbrecher će, u međuvremenu, dovršiti generalizaciju:
„Prošlost je azil kojeg treba učiniti nedostupnim svakome. U idealnom poretku
državi ne pripadaju samo sadašnjost i budućnost građana. Pripada joj i njihova
prošlost. Ne odlučuje takozvana stvarnost, već arbitraža države, ko ste i šta
bili. Nemačka, dakle, gospodine direktore, odlučuje jeste li vi zaista bili visoki funkcioner IG Farbenindustrie , ili tek mizerni
đubretar koga je preterano uživanje alkohola dovelo do smešnog uobraženja da je
upravljao jednim industrijskim carstvom. Većini ljudi prošlost je još uvek
nešto gotovo, završeno, definisano i nepromenljivo.
Treba postići da to naivno poverenje u prošlost izgube, da
ni u sopstvenu ne budu sigurni, kao što najčešće nisu u tuđu. Nepromenljiva
prošlost zabluda je slabih, lenjih, dekadentnih priroda. Oni bi da na život
neprestano udaraju tačke. Da se uvek jasno zna šta je završeno, a šta ih još
čeka. I da im ono što su preživeli, zauvek bude priznato kao njihovo. Takvo
shvatanje građane čini mrtvim, dr Eckart, ako razumete šta hoću da kažem.
Istinski živ čovek ni u šta nije siguran, ni sa čim nije gotov.
Njemu je sve izvor brige i strepnje. Šetnja po bašti njemu
nije, kao većini ignoranata, nedeljni odmor, nego jedan niz međusobno povezanih
trenutaka neizvesnosti. Zato za njega prošlost ništa ne znači, čak i kada je
najlepša. Jer on zna da ona ne pripada njemu. Da mu je data na upotrebu. Na
oročeno plodouživanje. Kao legat države. Prošlost je, doktore, nešto što se ne
postiže u prošlosti, već u sadašnjosti. Uvek sada, uvek ponovo. Čovek
se stalno za svoje epolete mora boriti.
Vidite i sami kako se lako poručnikom postaje! Prošlost
je, gospodine, mesto za Odinovom trpezom u Valhali. Nešto za šta se čovek bez
predaha mora otimati. Čemu, inače, imati jednu militantnu predstavu raja, ako
se njenih modela rasa ne drži? Onaj ko zna da sve što za sebe može učiniti, i što je već
za sebe učinio, podleže permanentnoj selekciji i zavisi ekskluzivno od toga šta
sada i za nas čini, čovek je na koga nacionalsocijalizam može ozbiljno
računati. Hrišćanska tvrdnja da je sve što uđe u Knjigu života do Strašnog suda
neizbrisivo, smešna je. Uvek postoji – i guma.“
Odin je vrhovno božanstvo germanskih plemena, bog pobede, znanja, pesništva i smrti
U skandinavskoj mitologiji Valhala je dvorana u kojoj Odin, vrhovni
bog, prima duše poginulih ratnika.
No comments:
Post a Comment