TAMO GDE LOZE PLAČU CLXII deo

TAMO GDE LOZE PLAČU CLXII deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

26.

SRDITO I SA POŠTOVANJEM (nastavak)

Otvoreno pismo onima koji ne veruju da vatra peče, pisano u slavu Jana Palacha.

Godinama ste se služili jednim kalodontom, a zatim ste kupili drugi samo zato što vas je zavela reklama. I vi ste iz toga zaključili da je sve reklama.

Godinama ste nosili široke manžetne na pantalonama, zatim godinama uske. To je bila moda kojoj ste se povinovali. I vi ste pomislili da je sve moda.

Godinama ste mislili jedno, da biste, prisiljeni ko zna čime (možda realizmom?) počeli da mislite nešto sasvim drugo. Ta promena je bila posledica nasilja. I vi ste došli do ubeđenja da se sve na svetu dešava samo pod visokim pritiskom.

Kladim se da ste studentske demonstracije kod nas, znajući za one u Francuskoj, Nemačkoj i Poljskoj, smatrali običnim podražavanjem.

Naviknuti na umetnost koja simulira život, vi ste došli do obeshrabrujućeg saznanja da je i sâm život jedna opaka i vešta simulacija u kojoj svi žele da vas prevare, ojade, unište, pobede, ponize i podjarme. Da živite u svetu u kome su sve misli zadnje, sve pobude niske, sva osećanja neiskrena, sve reči varljive, sve istine prividne, svi činovi sračunati i sve ideje lažne. Sva tela za izdavanje, a sve duše za prodaju. Ukratko, da je čovečanstvo jedna monstruozna zavera protivu vas, a njegova istorija samo ređanje datuma iz te zavere.

Poučeni time, vi više nikome i ničemu ne verujete. Sumnjate – uostalom sa dosta prava – da su čak i pobude koje su vas dovele, ovamo među ljude, bile niske. Ubeđeni ste, zar ne, da ste rođeni slučajno i da vas niko nije hteo? (U pravu ste, vaši su roditelji želeli dete, nisu baš na vas mislili.) Tako ste postali bedna žrtva tuđeg nehata, čije posledice u međuvremenu i te kako poštujete, urlate kad vam kapljica masti sa tiganja poprska kožu, tu slučajnu čauru vaše dragocene ličnosti, a ovo spominjem samo zato što je, kao što ćete ubrzo videti, vatra bitna tema naše zamišljene prepiske.

Optužujete ženu da sa vama spava samo iz ličnog zadovoljstva. Vaš sin raste iz puke pakosti, da bi vama pokazao kako brzo starite. Vaš prijatelj je projektovao uspelo zdanje da bi se narugao vašoj nesposobnosti, čak iako ste vi po opštem sudu naš najvrliji arhitekta. Vaša je imovina uvek manja od tuđe. Mrzeli su vas profesori pa ste bili samo odlični. Ako vam je priznat neki uspeh, vi dobro znate da vam je time oduzet neki veći.

Na vratima vašeg zasužnjenog talenta stražu čuvaju mediokriteti; ako vas onemogućuju talenti, onda ste vi genije. Vaš omiljeni pisac – ako takav postoji – uvek nađe načina da vas lično povredi, vaš kompozitor služi se nekim prokletim zvukom koji razara samo vaše uho, vi ćete, razume se, uvek voleti onu boju koju na platnu ne vidite, onu liniju koja nije povučena. Ako vam odgovara poredak u kome živite, vi ćete sumnjati da on ipak više odgovara nekom drugom; ako vam se ne sviđa, vi ćete neizostavno biti onaj protivu koga su uperene sve njegove rđave strane.

Pošto je nevinom izrečena presuda, javio se prestupnik. Vi, razume se, kažete da tu nisu čista posla. Možete birati između mnogih tumačenja. Ne nudim vam nijedno, jer znam da ćete i sami izabrati najgadnije. Pre streljanja osuđenik je još jednom stao u odbranu onoga za šta umire. Vi ćete reći da je to prkos, kakvo je to junaštvo kojim se ništa ne gubi?

Pošto ste saznali za samospaljivanje budističkih kaluđera, vi i vama podobni – kojima je ovo pismo upućeno – iscrpli ste svoju čovečnost u sastavljanju pitalice: šta je to, što je žuto, gori i troši dve litre benzina u minutu?

Eto, tako smo, zahvaljujući složenosti vaše ličnosti, tek sada dospeli do Jana Palacha. Kada ste obavešteni da se na Vaclavskim namestima spalio jedan mladić, vi ste bez imalo kolebanja kazali: to je egzibicionizam.

Neću da vas upozoravam na činjenicu da ljudi koji se ubijaju iz ličnih razloga biraju mahom bezbolnu smrt. Neću da vas ubeđujem da većina Evropljana ne poznaje tajnu eliminisanja bola, ni da vas molim da stradanje Jana Palacha ne smatrate trikom pomoću koga se – u mrtvačkom kovčegu, doduše – dospeva na prve stranice svetskih listova. Nema smisla ni da vam skrenem pažnju na užasavajuću istinu da smo, posle pet stotina godina racionalne borbe protivu toga da nas spaljuju, stigli dotle da spaljujemo sami sebe, i da je zaista poražavajuće neizvesna budućnost čije kapije ozaruju takve zublje.

Evo, najzad, šta u stvari želim da vas zamolim: zamočite svoj mali prst, zamočite taj uvredljivom omaškom rođeni mali prst u benzin i potpalite ga. Ne, ne bih voleo da prisustvujem tom vašem probnom samospaljivanju, ali mi je stalo da budem uz vas kad na sopstvenom iskustvu sa vatrom budete formulisali svoju novu teoriju egzibicionizma. Vaš nimalo srdačni i bez poštovanja, Borislav Pekić.

P. S. Nadam se da razumete: Vama se obraćam. Ako opet budete mislili da imam u vidu nekog drugog, naći će se već neko da vas razuveri. Sad mi još recite da sam egzibicionist i da vam pišem da bih dospeo u novine. Nećete pogrešiti. Žao mi je jedino što sam prinuđen na ovakav povod.